Неочекивана искра у српском политичком животу – из ње би требало да се учи /видео/
© AFP 2023 / ANDREJ ISAKOVIC
Пратите нас
Зоран Ђинђић је, током политичке каријере, поставио нову димензију бављења политиком у Србији, јасно је дефинисао државне и националне циљеве. Због брзине, начина рада, али и трагичне судбине, Ђинђић је био неочекивана искра у српском политичком животу из које треба учити, каже историчар Бојан Димитријевић, аутор биографије Зорана Ђинђића.
Димитријевић је Ђинђићеву биографију први пут издао на десетогодишњицу атентата на покојног српског премијера. Сада, после двадесет година од Ђинђићевог убиства пред читаоцима се налази обновљено издање књиге.
Као актер догађаја, члан Демократске странке, Димитријевић је 2005. и 2006. радио на сређивању документације ДС-а, међу којима је било много Ђинђићевих папира. То му је, прича Димитиријевић, веома помогло да Ђинђићеву биографију документује оригиналном документацијом. Како напомиње, у биографији се није толико бавио филозофским делом Ђинђићевог живота – циљ му је био да „сложи“ Ђинђићев политички живот тако да буде разумљив данашњим читаоцима.
Портрет писан брзином
Писати биографију некога кога сте познавали је изазов – биограф треба да задржи објективност колико је год могуће, а поготово што се Ђинђићева биографија завршава трагично, каже Димитријевић.
„Мене је код Зорана Ђинђића допадала његова брзина. Ја сам велики заговорник брзине у раду и он ме је инспирисао, тим својим брзим поступцима, промишљањем и реаговањем, али и спремношћу да из те брзине одлучно преломи, да донесе одлуку. То смо видели у временима демонстрација 1996, Петог октобра, испоручења Милошевића и тако даље“, прича Димитријевић.
Деведесетих година, када се појавио на политичкој сцени, управо је брзина и нетипично расуђивање одвајало Ђинђића од остатка групе опозиционих политичара на тадашњој српској политичкој сцени.
„Он је, у свом политичком раду емитовао жељу да се одређени посао заврши, да се иде према циљу. Многи наши опозициони политичари из тог времена, па и данашњи, имају мантру да се према неком циљу путује, али да не мора да се стигне. Код Ђинђића је било да се на одређени циљ стигне и да се тако одређени део политичког програма испуни; да се државни контекст задовољи“, објашњава Димитријевић.
Наш саговорник напомиње још једну ствар, коју, признаје, иако је био члан ДС-а од обнове њеног рада, није схватао у први мах – Ђинђић је превазишао – контексте српског постојања промишљао је на другачији начин. Када је постао премијер, видело се да ти ставови боље кореспондирају са међународном заједницом од ставова других српских политичара, додаје он.
Преломни тренуци – од оснивања ДС-а до 5. октобра
Ђинђићева еволуција као политичара водила је од, како је сам говорио, од левог анархисте до конзервативца. Димитријевић тај пут објашњавао боравком у Немачкој, када је могао да непосредно сведочи немачкој политичкој пракси. Касније, као последица бављења државним пословима, почео је да државу и нацију схвата на другачији начин него у почецима политичке каријере.
У Ђинђићевој каријери има неколико преломних тренутака – од придруживања Демократској странци, преко изборног успеха 1993. са кампањом „Поштено“, преко протеста због изборне крађе у зиму 1996/97, његов избор за председника Скупштине града Београда; најзад, ту је 5. октобар и избор за српског премијера.
Између 1996, када је смењен са места председника Скупштине града Београда и 5. октобра 2000, Ђинђић се нашао у посебно тешкој ситуацији, каже Димитријевић – проглашаван је националним издајником, страним плаћеником.
„Међутим, када је постао премијер, видело се да то не стоји. Видело се да он далеко логичније схвата везу Србије и Републике Српске; да реалније схвата питање Косова, да почиње да се залаже за решавање тих проблема, што је развејало слику о њему као националном издајнику“, истиче Димитријевић.
Милошевићеве власти су га, наводи наш саговорник, идентификовале као најопаснијег противника, иако су рејтинзи показивали да не стоји баш најбоље, Али, са другим опозиционим првацима, попут Вука Драшковића, режим је могао да постигне компромис. Са Ђинђићем није и то га је квалификовало да буде први на листи режимских непријатеља, сматра Димитријевић.
Својатање „Зорана“
Двадесет година након убиства, нема ко не својата „Зорана“ – на друштвеним мрежама могу се видети цитати из Ђинђићевих говора, његове мисли, често истргнуте из контекста. Али, оно што је најочигледнија карактеристика, јесте да „Зоран“ припада свима – сви су му били пријатељи и другари, сарадници и саборци.
После двадесет година од убиства, Ђинђић се чита на различите начине и свако узима оно што му треба, каже Димитријевић. Тако неко цитира његов говор са митинга Српске демократске странке у Бањалуци, који завршава речима „Нека Бог чува Републику Српску“, други, у покушају да покажу како се ради о неолибералу из контекста истржу његов став о томе како министри његове владе треба да раде и по дванаест сати дневно.
Када је постао премијер, Ђинђић је морао да се носи са широким спектром тема, објашњава наш саговорник.
„Неко ће рећи да је необично да неког политичара цитирају баш сви, што може да буде негација његове успешности. Међутим, мислим да је то последица чињенице да се он ухватио у коштац са свим могућим проблемима, покушавши да их реши, а многи од тих проблема и дан данас постоје у истом формату, ако не и горем. Тада се људи Ђинђићевим цитатима служе или да би оправдали своју немоћ, свој политички активизам или да би пронашли везу са њим, који је посто икона неке недовршене Србије“, објашњава Димитиријевић.
