Велика промена у свету: Ничу две међународне заједнице — где је ту Европа /видео/
© Sputnik / Павел Быркин
/ Пратите нас
Продубљивање сарадње Русије и Кине, па и у војно-безбедносном сектору само је још један корак у процесу настанка практично две међународне заједнице — једне коју чини колективни Запад, и друге чија су окосница Москва и Пекинг, оцењује Петар Милутиновић са Института за европске студије поводом недавне посете кинеског министра одбране Москви.
Током посете кинеског министра Ли Шангфуа Москви, где се састао са руским колегом Сергејом Шојгуом као и са председником Русије Владимиром Путином, истакнуто је да сарадња две земље утиче на стабилизовање ситуације у свету и доприноси смањењу напетости, а било је речи и о координацији активности у припреми заједничких поморских и ваздушних патрола и војних вежби и јачању стратешког партнерства у одбрамбеној сфери. Изражена је спремност да се и војно-техничка сарадња две земље подигне на нови ниво.
„Русија и Кина ће настојати да ревидирају постојећи поредак у свету. Оне се могу окарактерисати као ревизионистичке силе, док колективни Запад заговара статус кво“, примећује Милутиновић, прецизирајући да ту другу групу земаља поред САД, Канаде и Британије, чине и водеће земље ЕУ попут Француске и Немачке али и Јапан и Аустралија и Јужна Кореја.
Русија и Кина упућују изазов колективном Западу
Русија и Кина ће, прогнозира, упућивати изазове колективном Западу где год је то могуће и настојати да попуне вакуум тамо где слаби утицај Запада и да окупе око себе и друге силе у успону као што су Индија, Бразил и многе друге земље.
То је, како каже Милутиновић, већ случај у Африци и Латинској Америци што се тиче Русије, али и Кине која истовремено оспорава лидерство Запада и у области високих технологија и технологија будућности.
У потврду тој тези Милутиновић наводи путовање шефа руске дипломатије Сергеја Лаврова у четири земље Латинске Америке, које је уследило након његове недавне сличне афричке турнеје. Лавров је сада боравио у Бразилу, Венецуели, Никарагви и Куби.
На питање како се десило да Латинска Америка од дворишта САД све више постаје простор где Вашингтон више не може да намеће своја правила игре, Милутиновић каже да је то тренд који ће се интензивирати, поготову имајући у виду новонастали концепт две међународне заједнице.
Испоставља се да САД нису биле успешне у томе да приволе многе латиноамеричке земље да их следе, а наш саговорник то објашњава чињеницом да је свој приступ том региону Вашингтон базирао на бескрупулозном израбљивању људи и ресурса, док с друге стране Руси па и Кинези тим земљама сада нуде далеко повољније услове сарадње која притом није увезана с уценама, што је уобичајени манир САД.
„Посета Лаврова је и покушај руске дипломатије да решава питања која није успела да реши америчка. Сада је јединствена прилика за то и Руси то препознају, као и Кинези“, каже Милутиновић, напомињући да се то не односи само на регион Латинске Америке.
Као пример наводи успех Пекинга да реши ривалитет између Саудијске Арабије и Ирана — урадили су досад незамисливо, спојили суните и шиите и постигли нешто што је имало крајње малу вероватноћу да се догоди.
„Слично је и са упливом Русије на територију Африке и Латинске Америке. Европљани су били затечени тиме да Руси везују те земље за себе, а то чине далеко повољнијим аранжманима сарадње са тим земљама“, констатује аналитичар.
Вазализација Европе
С друге стране, креира се потпуно нови поредак и у Европи, али на штету европских економија и грађана, а све услед, како истиче Милутиновић, вазализације ЕУ спрам САД.
„Не може се имати мир и просперитет у Европи уколико Руска Федерација није увучена у европски безбедносни поредак. Међутим, европски па и амерички званичници су донели лошу геостратешку одлуку — требало је да крену у отопљавање односа са Русијом како би касније обуздали Кину. Десило се друкчије — започели су прокси рат са Русијом на територији Украјине, а са Кином кренули у обуздавање на пољу технологије“, наводи истраживач Института за европске студије.
Он примећује да се у Европи сад јавља известан отпор, рецимо, кроз иницијативе француског председника Емануела Макрона који жели да Европа избегне да буде увучена у неке нове сукобе као што су онај између Кине и САД око Тајвана, али да је у Европи ипак доминантна струја кључног европског званичника, немачког канцелара Олафа Шолца који је потпуно на линији Вашингтона. Важан моменат је, како каже, и то што у актуелном поствестфалском поретку више нема класичног суверенитета земаља већ се систем одлучивања преноси на потпуно друге субјекте, оне који постоје у оквиру војно-индустријског комплекса и мултинационалних корпорација које су често моћније од појединих држава, чак и европских.
Договори о окончању украјинског сукоба — на линији Москва–Вашингтон
Милутиновић се на крају осврће и на украјински проблем, упозоравајући да он силовито иде ка потпуној конфронтацији Русије и Запада.
„Једино одрживо решење за Украјину је било да прогласи неутралност. Али донета је лоша одлука да се Украјина веже за европски безбедносни поредак а то значи чланство у НАТО а онда и у ЕУ“, каже наш саговорник, напомињући да је рат ескалирао, а да иза мировних предлога који се чују у последње време не стоје међународне организације него појединачне државе или појединци, као што је француски Емануел Макрон.
Према наводима медија, Макронов саветник Емануел Бон ради на плану који може да доведе до преговора Русије и Украјине, а нада се да ће се тој иницијативи прикључити и Кина, која је претходно и сама изнела свој предлог за пут ка постизању мира у Украјини.
Милутиновић подсећа на чињеницу да Украјина неће да преговара, јер је уцењена од Америке да даље настави са својим максималистичким циљевима према Русији а на сопствену штету. Он такође сматра да било какви преговори о окончању украјинске кризе могу да се одвијају само на линији Москва–Вашингтон.
„Било какви мировни планови морају да дођу или од стране Владимира Путина, или од стране Џоа Бајдена, а све ове посредничке иницијативе се тумаче само као прилика да треће земље искористе рат у Украјини да увећају свој углед, остваре одређени утицај на том простору и сутра да имају повећани кредибилитет у међународним организацијама. Нема никакве шансе да или америчка администрација, или Кремљ пристану на мировне иницијативе било кога другог, трећег осим онога што су они замислили да остваре. Само на тој релацији може се имати неки договор“, уверен је Милутиновић.
А поводом Макронове иницијативе он поставља још једно оправдано питање: ако Немачка и Француска нису могле да гарантују Мински споразум, па су још признале да се њиме само куповало време и да није ни била намера да буде спроведен, како онда може да се очекује да било ко из Европе сутра гарантује мир у Украјини.
