Српске фреске у готском манастиру: Сакрално наслеђе Срба у Мађарској, симбол духовности и трајања
© Фото : Владимир Марковић
Пратите нас
Монументалност 45 српских цркава и манастира у Мађарској, као и њихова позиционираност на данас најатрактивнијим локацијама сведочи о снази српске заједнице и њеном вековном значају у Угарском царству.
Од 15. столећа досељавање Срба у Угарску праћено је изградњом многобројних сакралних објеката, како би народ који је остао без своје државе одржао идентитет и духовност.
Након Велике сеобе Срба, 1690. године у Сентандреји се успоставило ново седиште Будимске епархије, које је постало једно од најзначајнијих извора српске уметности и духовности.
Српске барокне цркве у садашњој Мађарској и Србији настајале су у исто време, под покровитељством истих ктитора, вештином истих градитеља, а осликавали су их исти уметници.
О свему томе, као и о вредностима ових грађевина говори изложба фотографија „Сакрално наслеђе Срба у Мађарској“ Владимира Марковића, вредна збирка настала у продукцији Културно-медијског центра „Српски венац“ из Будимпеште, отворена у Одељењу за културу Амбасаде Мађарске – „Колегијум Хунгарикум“ у Београду.
Владимир Марковић
© Фото : Спутњику уступио Владимир Марковић/Edd Carlile
Спој истока и запада
На колажима су представљени ентеријери и екстеријери 14 цркава из Будимпеште, Сентандреје, Баје, Батање, Толне, Ђера, Мохача, Јегра, Српског Ковина, Сечуја, Сирига и Стоног Београда, а Марковић каже да су за овај први циклус фотографија одабрали по један објекат из сваке жупаније, најчешће најстарију цркву.
„Вредност овог наслеђа огледа се у његовој специфичности. Сакрални објекти у северним пределима су фузија запада и истока. С једне стране имамо стил градње и уметност барока западне Европе, а с друге православне храмове који представљају источну духовну традицију. То је врло специфичан спој који је настао на овим просторима након што је један православан народ дошао на територију западног света“, истиче Марковић за Спутњик.
Својим објективом Владимир Марковић бележи најупечатљивије мотиве сваког сакралног објекта – од купола, преко монументалних торњева и звоника, до минуциозно обликованих уметничких детаља иконостаса и мобилијара.
„Највећи утисак на мене је оставила црква у Јегри. То је импозантна црква са торњем високим педесетак метара. Чак смо покушали да се попнемо до звоника, али нас је ухватио страх – пењати се дрвеним степеницама старим више од 200 година, али колега и ја смо застали пред том монументалношћу. Та црква је унутра веома богато декорисана“, истиче Марковић.
Готска црква постала православни манастир
Скреће посебну пажњу и на манастир Ковин, који је првобитно био готска црква:
„Када се краљица Јелена удала за мађарског краља Белу Слепог, православној пастви са којом је она дошла дат је на управљање тај богослужбени објекат. Грађен у готском стилу касније је био осликан српским фрескама и дограђен је звоник како би био претворен у православни манастир“.
Српски Ковин
© Фото : Владимир Марковић
Манастир Ковин је подигнут у 15. веку, а цркве грађене наменски као православне датирају из 1700-тих година прошлог века:
„Постоје сведочења и трагови да су на њиховим местима биле цркве брвнаре од којих су неке и по неколико пута обнављане. Тако да су српске цркве грађене након доласка Арсенија Чарнојевића 1690. године, али вероватно и пре тога. Прво су биле цркве брвнаре па како је стасавала српска заједница у Мађарској и расла њихова економска моћ, кренуле су да се подижу цркве од камена и цигле које постоје и данас“.
Цркве крију и занимљиве приче
Марковић каже да је, обилазећи цркве, наилазио на занимљиве приче, те тако се за цркву у Сечују везује податак да је у њој један од Његошевих предака рукоположен за владику:
„Приметили смо, рецимо, и да су у мушким певницама урезана имена дечака, као што несташни дечаци обично у школи урезују имена у задњој клупи. Мој закључак је да је црква била толико напуњена људима да је гужва била велика и да су ти несташни дечаци имали прилику да урежу своја имена. Она ето стоје у том дрвету више од 200 година. Симпатично сведочанство о времену и животу“.
Постоји једна интересантна анегдота, напомиње Марковић:
„По сведочењу парохљана Сирига, мале варошице на југу Мађарске, који су нам показали старо јеванђеље, оно је наводно дар руског цара Александра Трећег Александровича из 19.века.
Сириг
© Фото : Владимир Марковић
Бројност, разноликост и географска распрострањеност сакралних објеката указују на континуитет и снагу српског народа у Мађарској, духовну повезаност са матицом, али и припадност европским уметничким токовима новог века.
„Неке верске заједнице немају ни близу тако развијену мрежу сакралних објеката. Њихова монументалност показује да је наша заједница била јака и важан фактор у Угарском царству када су им дозвољавали да граде на атрактивним локацијама такве објекте. Врло богато српско наслеђе распрострањено је од севера до југа“.
Места саборности српског народа
Према подацима којима располаже Марковић, само једна српска црква није сачувана:
„Црква Светог Димитрија налазила се у Будиму у српској вароши Табан. Била је највећа српска црква на тлу Мађарске и срушена је одмах након Другог светског рата. Била је оштећена током рата, али преживела је. Легенда каже да су је за Стаљинов рођендан минирали и срушили, тако да једино она није преживела режим који је владао у Мађарској после Другог светског рата“.
Будимпешта
© Фото : Владимир Марковић
У неким местима број Срба се данас, напомиње Марковић, свео на прсте једне руке, али службе се обављају минимум једном годишње када је црквена слава и онда се окупе ходочасници из целе Мађарске.
„Сви објекти су богослужбено живи - неки више, неки мање. Мађарска је уложила велика средства да се већина тих објеката среди. Код неких су обновљени само фасада и кров што је први корак да се спречи њихово пропадање, а за унутрашње конзерваторске радове чека се боље време. Постоји свакако воља да се ти објекти сачувају и одржавају, а пристижу и средства да се они доведу у још боље стање“, истиче Марковић.
Те цркве су данас места саборности, места где се српски народ нађе једном недељно или бар једном годишње:
„Ако је неко нов и не зна где ће и шта ће, то је место где увек може да нађе своје сународник е, топлу људску реч, подршку и познанства“.
Аутор документарног филма „Дух предака пева са нама“ о животу српске заједнице у Мађарској, каже да по последњем попису од пре десет година, у тој земљи живи десетак хиљада Срба.
„Надам се да је наша бројност већа. Сада је моменат да се наша заједница и биолошки обнови да би опстала у будућности. Српска заједница је веома културно жива, потребно је само да се мало подмлади“.
