Анегдоте са Палићког фестивала: Како је Михалков прекинуо венчање на Фрушкој Гори
© Фото : Фестивал европског филма Палић
Пратите нас
Слеће Михалков и пита ме колико времена имамо. Око четири сата. Каже он 'супер, таман да обиђемо три манастира на Фрушкој гори'. Немој, човече, то да ми радиш, помислим. Истовремено, Кустурица ме пита где може хеликоптером да слети. Улазимо у манастир, тамо венчање. Сватови и младенци схватили ко је ту и сви изашли да се сликају са Михалковим.
Ово је само једна у мноштву прича са Фестивала европског филма Палић, које се у разговору за Спутњик присетио његов оснивач и директор Радослав Зеленовић, уочи почетка тридесетог издања.
Празник филма на Палићу почиње вечерас. Спремно је чак 150 филмова, од остварења „Мадам ди Бари“ Мајвен Ла Бесто које је отворило Кански филмски фестивал до премијере новог филма Павла Вучковића „Заштита пре свега“.
Сусретиште аутора и кинематографија
Три деценије је, истиче Зеленовић, палићки фестивал je сусретиште важних људи и кинематографија:
„Румунска кинематографија је промовисана на Палићу. Кристијан Мунђију и остали румунски редитељи су на Палићу имали прве фестивалске пројекције, а данас су велики аутори и добитници највећих признања“.
Није никада било лако, напомиње наш саговорник, од самог почетка када су одлучили да у сред санкција покрену нови фестивал:
„Сећам се када смо први пут дошли на Летњу позорницу 1992. године, моја супруга Весна, син Ђорђе, Блажо Перовић и ја. Рекох да узмемо копију неког филма, да провртимо и видимо како иду те пројекције. Узмем 'Казабланку', била је популарна тада, 50 година тог филма. Сем свира, а испод, пошто уземљење није било добро, са радија се чује – Седела сам за машином, шила сам. Ужас“.
Бертолучи током НАТО бомбардовања послао свој филм
Љубав према филму и одговорност према публици која је од самог почетка прихватила и заволела фестивал гурала их је напред:
„Наша упорност није давала простора да се од фестивала одустане, али 1996. године, када смо мислили да смо се извукли, десило се да нисмо имали пара и фестивала није било. Током НАТО бомбардовања 1999. инсистирао сам да мора да се направи фестивал континуитета. Направили смо тродневни фестивал са веома озбиљним програмом. Наш пријатељ Бернардо Бертолучи нам је послао свој најновији филм. Не знам да ли су у историји фестивала била три страшнија и кишнија дана него тада“.
Много је изазова било, али Палић и један наизглед мали и истовремено озбиљан фестивал постали су стециште највећих имена домаће и европске кинематографије.
Миклош Јанчо, Јиржи Менцл, Кен Лоуч, Кен Расел, Никита Михалков, Рој Андерсон, Тео Ангелопулос, Кристијан Пецолд, Мишел Азнависијус, Милена Дравић, Бата Живојиновић, Пуриша Ђорђевић, Мира Бањац, Душко Ковачевић прошетали су до Летње позорнице да приме награду „Александар Лифка“.
„Што би Алберто Барбера, директор Венецијанског фестивала и Кинотеке у Торину рекао, шта би многи фестивали дали да им на два метра стоје Кустурица и Михалков. Ми смо то успели. Није баш уобичајено да шетате Палићем и сударите се са Ројем Андерсоном који је 46 сати путовао возом из Шведске да би или са шкотским глумцем Брајаном Коксом. Михалков је био свега девет сати, Кен Лоуч петнаестак, наш велики пријатељ Ангелопулос десетак сати. Кен Расел и Кен Лоуч су били веома задовољни и изненађени колико су новинари познавали њихово дело што, кажу, није тако уобичајена пракса. Они су постали наши амбасадори и помагали су нам касније да решимо поједине проблеме“, истиче Зеленовић.
Милена Зупанчић, прва добитница награде „Александар Лифка“ за допринос регионалној кинематографији на Фестивалу европског филма Палић.
© Фото : Ивица Војнић / ПРОМО
Кен Расел пешака на Палић
Сећа се Зеленовић и сусрета са својим омиљеним редитељем Кеном Раселом:
„Он је дошао авионом до Будимпеште. Била је велика колона на граници, а они на километар и по од границе. Расел је рекао – 'Идемо пешке'. Ми смо отишли и сачекали их на граници и стварно су дошли пешака. Имао је ритуал који се мени допао. Ја рано устајем и он је већ око 7.30 излазио из хотела, беспрекорно обријан, седа коса, бела кошуља, светло плаво одело, са божанственим штапом. Дође, седне. Питам га – 'Хоћете ли да доручкујете?' – 'Не, не. Дошао сам да мало посматрам језеро' - Када се вратио у Енглеску, написао је текст у лондонском 'Тајмсу' о Палићу и Србији“.
Фестивали су, истиче дугогодишњи директор Југословенске кинотеке, празник филма – одлазак у биоскоп, редови испред Летње позорнице:
„Нама су увек највеће проблеме задавали домаћи филмови. Једном смо Блажо Перовић, ја и четворица полицајаца једва затворили капију када је био филм Срђана Драгојевића. На Летњој позорници, која је на отвореном, било је загушљиво, јер су људи седели између редова“.
Доделом награде „Александар Лифка“ за изузетан допринос европској кинематографији Александру Берчеку на Палићу почео 28. Фестивал европског филма.
© Sputnik / Весна Лапчевић
Смокијев филм на киши
Палићка публика је, наглашава, фантастична:
„Ништа јој не можете. Иде Смокијев филм. Нас двојица идемо из Београда на Палић и тешимо један другог – не, ови облаци одлазе, већ су били на Палићу, неће бити кише. У сред филма почне да пада киша и ми прекинемо пројекцију. Настане хаос. 'Да ли сте нормални зашто прекидате пројекцију?', питају из публике. Они лепо изваде из џепова своје кабанице, обуку и одгледају филм до краја. Идем да отварам програм мађарског филма на Отвореном универзитету, недеља поподне, 36 степени. Размишљам, коме ли ће сада пасти на памет да крене у биоскоп. На улазу у биоскоп видим метеж са столицама. Шта радите? Уносимо столице. Зашто уносите столице? Па за публику. Уђем унутра, они седе на поду. За такву публику и такав однос према филму, ми организујемо овај фестивал“.
Милена Дравић последњи пут пред публиком
Пред ту фантастичну публику директор Фестивала европског филма ће вечерас на Летњу позорницу изаћи са сећањем на последњи излазак Милене Дравић на ту исту позорницу пре пет година:
„Била је јако лоше. Стајали смо иза позорнице. Рекла ми је, Рале није ми добро, имам вртоглавицу. Кажем јој да ме ухвати испод руке и заједно излазимо на позорницу. Људи устају, аплаудирају, она ме пусти, оде до микрофона, одржи божанствен говор. Приђем да ме ухвати испод руке да бисмо се вратили иза позорнице. Она ме одгурне – 'Шта ти је, ја сам могла овако још два и по сата?' После смо отишли у Малу гостиону. Била је бескрајно духовита, играла је са Брајаном Коксом, али када се вратила у хотел, рекла ми је – 'Мене је дигло привиђење, ја даље не могу'. Нажалост, брзо после тога је умрла. Изаћи ћу вечерас са осећањем да је та позорница важно место за историју филма и са осећањем да посао који радим више од пола века има потпуно смисла“.
