Страшна судбина: Његошу кнегиња, Вуку кћи, Кнезу Михаилу одана - лепа Милица скончала као просјак
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Пратите нас
„Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“, говорио је Његош о Милици Стојадиновић Српкињи.
Вук Стефановић Караџић ју је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке“. Кнез Михаило био јој је више но заштитник - одан пријатељ. Када је долазила у Београд, београдски књижевници су је дочекали како се ниједан српски писац дотле није био дочекао. Љубомир П. Ненадовић величао је у својим стиховима, славио њене „лепе песме“ и „чуства права“. Ђорђе Рајковић јој је посвећивао своје стихове. Иван Мажуранић, прослављени песник „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Јован Суботић силазио је са своје висине славом овенчанога песника и говорио са њом као једнак са једнаким, записао је Јован Скерлић.
Њена личност и трагична судбина инспирисали су и Виду Огњеновић да напише текст и режира представу „Поетеса“ којом 25. августа почиње 10. Нови тврђава театар у Вили Станковић у Чортановцима.
„Појава Милице Стојадиновић Српкиње у књижевности занимала ме још од првих школских сазнања. Ипак, тек када сам добила књижевну награду њеног имена, бацила сам се на читање и ишчитавање њеног дела, јер ме је било срамота да тако мало знам о њој. Почела сам опсесивно да се бавим чудном судбином те поетесе. Одмах сам видела драмски набој у том материјалу, али ми је било јасно да не треба да пишем биографску драму. Мене је, ипак, много више занимао њен ништа мање драматични сукоб са самом собом“, каже Вида Огњеновић.
Наша прва права књижевница
Милица Стојадиновић Српкиња рођена је у Буковцу 1828. године. Као даровито дете сеоског свештеника у Врднику прву песму објавила је већ у својој тринаестој години у Сербском народном листу.
„Она је наша прва права књижевница. Ни у Европи није у то доба било много жена које су се бавиле књижевношћу. Код нас, пре ње је била Еустахија Арсић која је написала мали педагошки приручник. То је први пут да је једна жена нешто потписала у области књижевности. Зато је Милица дочекана као трофеј, као појава која је потврђивала културу на српском језику у Војводини, која је била нека врста српског Пијемонта. Једно је значило бити под Турцима, а друго у Хабзбуршкој монархији која је прилично изједначавала све нације иако су је звали тамницом народа. У Војводини је тада било много школованих људи, излазило је неколико новина на српском језику, почеле су са радом школе на српском језику. Било је и књижевника који су већ превођени на немачки и који су одлазили у Беч“, каже Вида Огњеновић за Спутњик.
Милица Стојадиновић је почела да пише по узору на романтичаре тог доба, проналазећи узор у народној поезији.
„Школовала се у Петроварадину на немачком језику, али је учила и српски. Њен отац је био свештеник и она је била четврта генерација писмених у породици. На њу су утицали и немачка поезија и аустријски песници, али њена поезија је била мало извештачена. Трудила се да досегне моделе романтичарског ентузијазма наших војвођанских Срба и национални набој који није био мали унутар Хабзбуршке монархије, а истовремено и квалитет развијене европске поезије коју је могла да чита на немачком језику“, објашњава Вида Огњеновић.
Млада девојка из Срема која пише песме
Отац, писмен човек, присталица Вукове реформе, објашњавао јој је да не треба да се бави писањем, да је мушкарци никада неће прихватити као равноправну, да је неће ценити по делу, него по томе што је жена која се усудила да пише.
„Она је дошла у средину у којој се писменост ценила, али мало ко је био спреман да равноправно чита Милицу Стојадиновић Српкињу и Бранка Радичевића или Ђуру Јакшића. Прихваћена је као изузетак, значајан и декоративан, лепотица, млада девојка из Срема која пише песме. Сви су о њој писали као о лепој појави, а мало ко је читао њене песме. Било је само неколико признања – од Његоша и Љубе Ненадовића који јој је написао песму добродошлице 'Једној Српкињи' и рекао да настави да пише“, наглашава Огњеновић.
Велики родољуб
Милица је живела сеоским животом, али посвећена књижевности:
„Она шије кошуље, плете чарапе, тка на разбоју, пере рубље, меси хлеб, надгледа како се виноград окопава и трава плеви. Она се добро осећа у тој сеоској атмосфери. Слободне часове проводи у страсним читањима, и никад не може да се нажали што нема времена да се сва преда сновима и илузијама које књиге дају. Она хоће да српска девојка у првом реду буде Српкиња, родољубива, побожна, скромна и радна, да воли свој матерњи језик, своју прадедовску веру, природан живот, благе нарави. Она се поноси тиме што у кући ради као и обична сеоска девојка која књигу није у руци имала“, записао је Јован Скерлић.
Скерлић пише да је Милица била жарки родољуб и поздравила је пламен који је 1848. Био захватио целу стару Европу као прву светлост младе слободе српске:
„Певала је о 'славенској липи', као о 'дрвећу слободе' у Француској. У оделу од три народне боје, она је ишла пред народним поворкама које су из Фрушке горе стизале у Вуковар. Када су се ствари окренуле рђаво по Србе, када су се са висина Фрушке горе могла видети бачка села у пламену, и када се сваки час очекивао прелаз Мађара у Срем, осамнаестогодишња девојка, која је читала Шилерову Јованку Орлеанку, заветовала се да ће са гитаром у руци отићи у српски логор и песмом распаљивати гнев и храброст српских бораца“.
Описуј чудо природе, мани се ханџара, сабаља, копља и челенки
Вида Огњеновић истиче да је њено родољубље било природно јер је то прва половина 19. века када се Србија „конституише као држава након дугог бункерисаног живота“, али сматра да је њено родољубље преточено у поезију било извештачено:
„Припадала је том националном заносу и то је искрено радила, али рецимо песник Лудвиг Франкел, кога је упознала у Бечу када је била гошћа Вука Караџића, рекао је да та њена дубока национална еуфорија у песми звучи празно, извештачено и неискрено. Скренуо јој је пажњу да треба да пише о својим осећањима, а не о ратничким подвизима људи из давних векова, да пише о својим савременицима а не о цару Душану о коме зна само из народних песама, јер је историја као наука још била у повоју. У својој драми сам написала да јој је он поклонио кутијицу у којој је била бубамара и рекао – 'Описуј ово чудо природе, мани се ханџара, сабаља, копља и челенки', на шта му је она одговорила – 'Вама је лако, припадате земљама које су напредне, културно уздигнуте и које имају само те проблеме, а ми државу која се тек успоставља и нацију која није пропала унутар друге'“.
Она, према Скерлићу, пише Франклу о српском народу: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен тамом несреће, која још притискује понеки лепи део српскога народа“.
Милица Стојадиновић Српкиња: Млада девојка из Срема која пише песме
© Фото : Википедија/Јавно власништво
Каранфил у реверу српске књижевности
Скерлић је приметио да Милица Стојадиновћ „велича спомене старе славе и сјаја, Душана и његове походе и победе, тужи над гробовима где су покопане наде српске, лије сузе над Косовом, над мртвом главом честитога Кнеза и плахога Милоша Обилића, велича ускрс народа српског, Карађорђа, Хајдук-Вељка, Милоша Обреновића“.
„Искорак између њеног талента, њене улоге и њених осећања био је велики и по њу трагичан. Она се тек пред крај свог живота освестила и схватила да је била каранфил у реверу наше књижевности, да су се сви њоме поносили, а мало ко ју је читао. Мало је ко разумевао. Њена књижевна конституција је била преслаба да нађе решење за свој стил. Није могла. Није имала подршку. Говорила је уредницима– 'Тражите од мене нешто а нико ме не чита'“, истиче Вида Огњеновић.
Трагично је завршила као просјакиња на улици у Београду:
„Није имала где да живи, потуцала се по неким собицама на периферији па су је избацивали јер није имала пара за кирију. На крају је просила. Прегазили су је коњи. Ја мислим да се чак бацила пред фијакер. Сахрањена је у општој гробници као бескућник. Њен брат је пренео њене кости у Пожаревац и сахранио је заједно са својом децом која су умирала млада, али ни за тај гроб се више не зна. Преоран је“.
