https://sputnikportal.rs/20230730/osvetljena-malo-poznata-strana-srpskih-velikana-marija-jakovljevic-1159061011.html
Осветљена мало позната страна српских великана
Осветљена мало позната страна српских великана
Sputnik Србија
Како је Милутин Миланковић учио Мику Аласа да плива, зашто Стеван Сремац није волео да држи ђацима прве часове, шта је Ђура Јакшић рекао о Милошу Обилићу и... 30.07.2023, Sputnik Србија
2023-07-30T11:33+0200
2023-07-30T11:33+0200
2023-07-30T11:33+0200
култура
култура
књига
анегдота
иво андрић
стеван сремац
његош
доситеј обрадовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/07/19/1159060866_0:169:2732:1706_1920x0_80_0_0_f45a4a2942b32232e32c1f43d3876a3f.jpg
Од Доситеја Обрадовића до Иве Андрића – Дејан Томић је пронашао и сакупио записе и анегдоте о животу значајних личности српске књижевности, уметности и историје.„Анегдоте осветљавају другу страну свима нама познатих личности. Историчари и биографи имају своје званично виђење, а анегдоте кроз необичне догађаје говоре нам много о нашим значајним писцима, научницима, државницима“, каже Дејан Томић за Спутњик.Мика Алас и чорба са мачкомЈедна од намаркантнијих личности старог Београда свакако је Михаило Петровић, познатији као Мика Алас, математичар, професор, члан Српске краљевске академије и алас. Четири страсти испуњавале су његов живот – математика, рибарење, путовања и музика.Дејан Томић у својој књизи „Знаменити Срби у записима и анегдотама“, у издању „Прометеја“, пише како је Милутин Миланковић покушао да научи Мику Аласа да плива:„На другој обали Дунава пронађосмо изванредно леп пешчани спруд који се са обале благим нагибом спуштао у реку. Овамо одведох свога ђака Мику да га научим вештинама пливања. Он уђе храбро у воду, али само до колена. Кад му рекох да се ту, у плићаку, испружи по води да му покажем основне пливачке покрете, он показа иако забринута лица, намеру да послуша, но чим окваси трбух и груди, он побеже главом без обзира. Сав мој труд да га у реку вратим остао је безуспешан“.Остала је и прича када је Мика Алас кувао своју чувену рибљу чорбу за изасланика неке стране железничке дирекције:„Када је требало да се чорба заврши нарочитим последњим процесом припреме, а то је била Микина тајна, публика је била заузета музиком и нико није видео последњи чин припремања чорбе. Када је казан са чорбом изнесен на сто, Мике нигде није било. Сви су се чудили, настала је потрага за њим. Пријатељ који описује овај догађај, Јеленко Михаиловић, каже да га је доцније нашао у стану, како лежи у постељи и када га је питао зашто је нестао, Петровић му је испричао да се десио следећи малер – Када је завршио чорбу, однекуд је испала мачка и с крова право у казан. Жестоко се опекла, али је успела да искочи из казана и побегне. То га је толико наљутило да од бруке није могао да остане“.Нушић и женеПодсећа Томић и на занимљиве анегдоте нашег највећег комедиографа Бранислава Нушића:„Као управника Народног позоришта у Београду Нушића су стално опседали 'неоткривени генији'. Један од њих био је довео стрпљивог Нушића до очајања доносећи му по десети пут рукопис свог веома лошег позоришног комада.- Господине управниче, ово би дело заиста створило велики ефекат на сцени!- Можда – уздахну Нушић – када би се рукопис исцепкао на ситне комаде и као снежна бура витлао по позорници“„Сретне Нушић једног свог познаника, нерасположеног и ћутљивог, и упита га што се скукуњио.- Како се не бих скукуњио?! Ето, недавно сам се оженио, а морам да правим већ другу меницу. Нисам слутио да брак толико кошта.- Не мари то ништа, младићу – утеши га Нушић – не мари. Жена је скупа ствар, али дуго траје.“Андрић и срећаИво је срећан човек, прича Црњански о Андрићу, а открива нам Дејан Томић:Пронашао је Томић и запис да када се на састанку издавача и писаца повео врло озбиљан разговор о хонорарима, неко од издавача је изнео унапред већ припремљен предлог да хонорар за прво издање буде највећи, за друго нешто мањи, за треће још мањи и тако редом:- „А код ког издања ми почињемо да плаћамо издавачу? – упита Андрић.“Стеван Сремац у анегдотамаСтеван Сремац, открива нам књига Дејана Томића, при одређивању часова никада није волео да има први и други час преподне. Једном га запиташе шта је узрок томе и он одговори: Да сам хтео да гледам излазак сунца, ја бих био пекар, а не професор.На некој конференцији професорског друштва један професор, после свог двочасовног говора, запита Стевана Сремца:- Какав положај бисте ми препоручили у државној служби?- Ја бих вас поставио за управника Завода за глувонеме.- Зашто баш то?- Зато што би онда неми проговорили или бисте ви занемели.Лаза Костић у ПетровградуО Лазином бављењу у Петровграду од Лазе Костића остао је овај запис:„Ја сам провео у Русији више месеци после Берлинског конгреса, од 1880-1884. Састајао сам се и са дипломатама и са књижевницима и са новинарима сваке врсте“.А др Милан Савић у својој књизи о Лази Костићу, наводи Дејан Томић, доноси једну занимљиву анегдоту из тог времена:„Лаза је легао доцкан. Једаред оде на примање кнезу олдебуршком. Никола Форовић му даде за ту прилику своју лепу бунду, а Лаза упути се 'на примање' у униформи српског дипломате. Кад је послужитељ отворио врата од дворане и стаситог Лазу пустио да уђе, зачују се махом гласови силног изненађења и многи му гости приступише. Домаћин га прими са смешком и рече му да су гости у први мах помислили да улази, нико мање него, Петар Велики. Тако је Лаза својом високом појавом, округлим образима, рупицом на врху браде, малим брцима и густом косом личио на великог руског цара“.Чика Љуба академикОстала је записана анегдота када је Лаза Комарчић задиркивао Љубомира Ненадовића што је постао академик, а затим почео да задиркује и Ваљевце што имају тако знаменитог човека у својој средини.- Ала ће Ваљевци после Вашег проглашења за академика да Вас дочекају, господине Љубо!- Тја, Ваљево као и свака друга паланка!- рече на то Љуба, коме су Лазина пецкања постала већ непријатна. – Тако Вам је то, господине Комарчићу, у стању су од комарца да направе магарца!Доситеј и пљачкаОткрива нам Дејан Томић у својој књизи и причу о томе како су покушали да опљачкају Доситеја Обрадовића:„Једном Доситеј Обрадовић, док је још био у манастиру, оде некуд из своје ћелије и заборави да закључа врата. Пошто је иначе закључавао врата, манастирска братија је мислила да скрива неке драгоцености па је искористила овај моменат, појурила тамо и почела преметати све одреда, и кревет, и фијоке. Међутим, Доситеј се сети да је заборавио да закључа врата, те се врати и затече сву манастирску братију зајапурену од преметања. Један калуђер брзо смисли овакво оправдање:- Не бој се , оче ђаконе, ми смо само дошли да ти из шале похарамо драгоцености!- Не бојим се ја тога – одговори Доситеј – моје драгоцености су књиге, а оне вама не требају, јер ви на тој њиви не сејете!“.Милош Обреновић и ЊегошНапуштајући Србију 1839. године, Милош Обреновић се на Сави праштао са српским великашима, а према запису објављеном у Томићевој књизи, прота Ненадовић је том приликом плачући велио:- Боље би било, Господару, да смо те сахранили, него што сад под старост идеш у туђу земљу!- Не би, прото, не би! – одговори кнез – Боље је да ја идем међу паметне људе, па да одонуд гледам како ви вадите очи један другом.Томић је пронашао и запис који каже да „нико о слободи која је услов праве културе, није тако речито говорио у књижевности нашој као Његош, нико о јунаштву, које је први услов слободе, није исказао тако дубоке речи као он и нико се трудељубљу и марљивости није тако искрено зарадовао као Његош“:О великим писцима и војсковођама увек су постојале анегдоте, лажне или истините, али свагда у вези с неком од битних црта њиховог карактера и њиховог дела, записао је Јован Дучић 1932. године у листу „Политика“, што потврђује и књига Дејана Томића.
https://sputnikportal.rs/20230702/na-balkanu-ima-istorije-ispod-svakog-kamena-i-o-svakom-coveku-moze-da-se-napise-prica-video-1157948940.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2023
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Марија Јаковљевић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/03/12/1124878435_530:0:2578:2048_100x100_80_0_0_daf7653b3a2d3633da2535e4032d593a.jpg
култура, књига, анегдота, иво андрић, стеван сремац, његош, доситеј обрадовић
култура, књига, анегдота, иво андрић, стеван сремац, његош, доситеј обрадовић
Осветљена мало позната страна српских великана
Како је Милутин Миланковић учио Мику Аласа да плива, зашто Стеван Сремац није волео да држи ђацима прве часове, шта је Ђура Јакшић рекао о Милошу Обилићу и како је Доситеј Обрадовић спречио пљачку, открива нам књига „Знаменити Срби у записима и анегдотама“ Дејана Томића.
Од Доситеја Обрадовића до Иве Андрића – Дејан Томић је пронашао и сакупио записе и анегдоте о животу значајних личности српске књижевности, уметности и историје.
„Анегдоте осветљавају другу страну свима нама познатих личности. Историчари и биографи имају своје званично виђење, а анегдоте кроз необичне догађаје говоре нам много о нашим значајним писцима, научницима, државницима“, каже Дејан Томић за Спутњик.
Мика Алас и чорба са мачком
Једна од намаркантнијих личности старог Београда свакако је Михаило Петровић, познатији као Мика Алас, математичар, професор, члан Српске краљевске академије и алас. Четири страсти испуњавале су његов живот – математика, рибарење, путовања и музика.
Дејан Томић у својој књизи „Знаменити Срби у записима и анегдотама“, у издању „Прометеја“, пише како је Милутин Миланковић покушао да научи Мику Аласа да плива:
„На другој обали Дунава пронађосмо изванредно леп пешчани спруд који се са обале благим нагибом спуштао у реку. Овамо одведох свога ђака Мику да га научим вештинама пливања. Он уђе храбро у воду, али само до колена. Кад му рекох да се ту, у плићаку, испружи по води да му покажем основне пливачке покрете, он показа иако забринута лица, намеру да послуша, но чим окваси трбух и груди, он побеже главом без обзира. Сав мој труд да га у реку вратим остао је безуспешан“.
Остала је и прича када је Мика Алас кувао своју чувену рибљу чорбу за изасланика неке стране железничке дирекције:
„Када је требало да се чорба заврши нарочитим последњим процесом припреме, а то је била Микина тајна, публика је била заузета музиком и нико није видео последњи чин припремања чорбе. Када је казан са чорбом изнесен на сто, Мике нигде није било. Сви су се чудили, настала је потрага за њим. Пријатељ који описује овај догађај, Јеленко Михаиловић, каже да га је доцније нашао у стану, како лежи у постељи и када га је питао зашто је нестао, Петровић му је испричао да се десио следећи малер – Када је завршио чорбу, однекуд је испала мачка и с крова право у казан. Жестоко се опекла, али је успела да искочи из казана и побегне. То га је толико наљутило да од бруке није могао да остане“.
Подсећа Томић и на занимљиве анегдоте нашег највећег комедиографа Бранислава Нушића:
„Као управника Народног позоришта у Београду Нушића су стално опседали 'неоткривени генији'. Један од њих био је довео стрпљивог Нушића до очајања доносећи му по десети пут рукопис свог веома лошег позоришног комада.
- Господине управниче, ово би дело заиста створило велики ефекат на сцени!
- Можда – уздахну Нушић – када би се рукопис исцепкао на ситне комаде и као снежна бура витлао по позорници“
„Сретне Нушић једног свог познаника, нерасположеног и ћутљивог, и упита га што се скукуњио.
- Како се не бих скукуњио?! Ето, недавно сам се оженио, а морам да правим већ другу меницу. Нисам слутио да брак толико кошта.
- Не мари то ништа, младићу – утеши га Нушић – не мари. Жена је скупа ствар, али дуго траје.“
Иво је срећан човек, прича Црњански о Андрићу, а открива нам Дејан Томић:
„Увек га је пратила срећа. Имао је лепу каријеру, лепе жене, увек добре приходе. Сад када с оженио Милицом Бабић, имао је ту срећу да његова ташта поседује диван стан усред Београда, усред несташице апартмана… Срећан човек нађе и добру ташту!“.
Пронашао је Томић и запис да када се на састанку издавача и писаца повео врло озбиљан разговор о хонорарима, неко од издавача је изнео унапред већ припремљен предлог да хонорар за прво издање буде највећи, за друго нешто мањи, за треће још мањи и тако редом:
- „А код ког издања ми почињемо да плаћамо издавачу? – упита Андрић.“
Стеван Сремац у анегдотама
Стеван Сремац, открива нам књига Дејана Томића, при одређивању часова никада није волео да има први и други час преподне. Једном га запиташе шта је узрок томе и он одговори: Да сам хтео да гледам излазак сунца, ја бих био пекар, а не професор.
На некој конференцији професорског друштва један професор, после свог двочасовног говора, запита Стевана Сремца:
- Какав положај бисте ми препоручили у државној служби?
- Ја бих вас поставио за управника Завода за глувонеме.
- Зато што би онда неми проговорили или бисте ви занемели.
Лаза Костић у Петровграду
О Лазином бављењу у Петровграду од Лазе Костића остао је овај запис:
„Ја сам провео у Русији више месеци после Берлинског конгреса, од 1880-1884. Састајао сам се и са дипломатама и са књижевницима и са новинарима сваке врсте“.
А др Милан Савић у својој књизи о Лази Костићу, наводи Дејан Томић, доноси једну занимљиву анегдоту из тог времена:
„Лаза је легао доцкан. Једаред оде на примање кнезу олдебуршком. Никола Форовић му даде за ту прилику своју лепу бунду, а Лаза упути се 'на примање' у униформи српског дипломате. Кад је послужитељ отворио врата од дворане и стаситог Лазу пустио да уђе, зачују се махом гласови силног изненађења и многи му гости приступише. Домаћин га прими са смешком и рече му да су гости у први мах помислили да улази, нико мање него, Петар Велики. Тако је Лаза својом високом појавом, округлим образима, рупицом на врху браде, малим брцима и густом косом личио на великог руског цара“.
Остала је записана анегдота када је Лаза Комарчић задиркивао Љубомира Ненадовића што је постао академик, а затим почео да задиркује и Ваљевце што имају тако знаменитог човека у својој средини.
- Ала ће Ваљевци после Вашег проглашења за академика да Вас дочекају, господине Љубо!
- Тја, Ваљево као и свака друга паланка!- рече на то Љуба, коме су Лазина пецкања постала већ непријатна. – Тако Вам је то, господине Комарчићу, у стању су од комарца да направе магарца!
Открива нам Дејан Томић у својој књизи и причу о томе како су покушали да опљачкају Доситеја Обрадовића:
„Једном Доситеј Обрадовић, док је још био у манастиру, оде некуд из своје ћелије и заборави да закључа врата. Пошто је иначе закључавао врата, манастирска братија је мислила да скрива неке драгоцености па је искористила овај моменат, појурила тамо и почела преметати све одреда, и кревет, и фијоке. Међутим, Доситеј се сети да је заборавио да закључа врата, те се врати и затече сву манастирску братију зајапурену од преметања. Један калуђер брзо смисли овакво оправдање:
- Не бој се , оче ђаконе, ми смо само дошли да ти из шале похарамо драгоцености!
- Не бојим се ја тога – одговори Доситеј – моје драгоцености су књиге, а оне вама не требају, јер ви на тој њиви не сејете!“.
Напуштајући Србију 1839. године, Милош Обреновић се на Сави праштао са српским великашима, а према запису објављеном у Томићевој књизи, прота Ненадовић је том приликом плачући велио:
- Боље би било, Господару, да смо те сахранили, него што сад под старост идеш у туђу земљу!
- Не би, прото, не би! – одговори кнез – Боље је да ја идем међу паметне људе, па да одонуд гледам како ви вадите очи један другом.
Томић је пронашао и запис који каже да „нико о слободи која је услов праве културе, није тако речито говорио у књижевности нашој као Његош, нико о јунаштву, које је први услов слободе, није исказао тако дубоке речи као он и нико се трудељубљу и марљивости није тако искрено зарадовао као Његош“:
„Трудољубље и искуство мрава и пчеле и уредно лећење ждраловах ја радије гледам но све параде европејских столицах – вели он у једном свом писму пред смрт“.
О великим писцима и војсковођама увек су постојале анегдоте, лажне или истините, али свагда у вези с неком од битних црта њиховог карактера и њиховог дела, записао је Јован Дучић 1932. године у листу „Политика“, што потврђује и књига Дејана Томића.
