Мало познато о жени која је наставила Вукову борбу
© Фото : Википедија/Јавно власништво
Пратите нас
Гледала је храбро у будућност. Спој лепоте, талента, марљивости и упорности, допринеле су да се Вилхемина Мина Караџић, издигне изнад свих потешкоћа које је имала и испуни мисију очувања српског језика и културе, које је била свесна и достојна.
Изложба посвећена овој несвакидашњој жени, ћерки Вука Стефановића Караџића, након што је недавно гостовала у Београду, наставља свој пут и 14. августа биће отворена у кући Иве Андрића у Херцег Новом.
Од оца мудрост, од мајке одговорност
„Мина је била свесна улоге и одговорности које има, јер су у Вуков и Анин дом у Бечу, долазили и пролазили најугледнији и најутицајнији људи у 19. веку - Његош, Милош Обреновић, Прота Матија Ненадовић, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Урош Предић и многи други. Сваког од њих је замолила да јој се упишу у 'Споменар', који сведочи о једном непоновљивом времену, када је српско национално биће било на прави начин третирано и поштовано у Европи. Свирала је клавир и сваког од гостију, дочекала са осмехом на лицу. Лепотица по рођењу, наследивши од оца мудрост, од мајке тачност, прецизност и одговорност, имала је држање као да је одрасла на бечком двору“, каже за Спутњик ауторка изложбе Светлана Матић.
Матић је поводом њеног 190. рођендана објавила књигу „Певам дању, певам ноћу - Писма Мини Караџић“. Основала је и аустријско-српско културно друштво „Вилхелмина Мина Караџић“ са циљем да оживи Минин лик и дело, извуче га из заборава и да настави да, својим многобројним активностима, гради мостове културе и пријатељства између два народа, тамо где је Мина стала.
„Поставили смо спомен-плочу Мини Караџић, непосредно поред бисте Вука Караџића, у улици у трећем бечком округу, тако да су ћерка и отац поново заједно. Основали смо библиотеку која носи име Вукове мезимице и установили награду 'Мина Караџић' за врхунска остварења за очување српског културног и језичког идентитета у расејању. Поводом Мининог 195. рођендана, посветила сам јој изложбу, која прати садржај књиге, уз креативни дизајн Душана Борисављевића“, наводи Светлана Матић, књижевница и педагог.
Изложба "Вилхемина Мина Караџић" у Библиотеци града Београда
© Фото : Спутњику уступила Светлана Матић
Ћирилица на пиједестал
Помагала је свом оцу у сакупљању српског народног и језичког блага и превођењу српских народних умотворина на немачки језик, водила целокупну његову коресподенцију са око 300 импозантних имена у тадашњој Европи.
„Мина је пленила својом речитошћу, уметничким даром, богатом писаном изражајношћу, била је очев лични секретар и неко ко је имао кључну улогу када је реч о усменој и писаној комуникацији са савременицима. Водила је рачуна да буде према свима љубазна, али у исто време, када је то било неопходно професионална, посвећена, знајући да су њена писма драгоцена и врло значајна за Вукову борбу за српски језик. Вук је често био из породице одсутан. Много је путовао, па је Ана Краус, рађала, обележевала рођендане, неговала и сахрањивала децу, у његовом одсуству. Та жена је 'мајка храброст'. Од тринаесторо деце, преживели су само Мина и Димитрије, који су рођени истог датума, 12. јула на Петровдан“, каже Матић.
Мина је упознала светске културне кругове са богатом српском културном баштином, захваљујући образовању у кућним условима, које су јој родитељи, иако сиромашни, свесрдно омогућили:
„Желела је да настави уметничко образовање у Француској и Италији, али из финансијских разлога то није било могуће остварити. Говорила је шест светских језика. Заволела је српски језик и књижевност, иако је Вуков језик научила тек са петнаест година. Путовала је са оцем по Србији и Европи и бодрила га у борби и настојањима, да српски језик уведе у ред значајних европских језика, а ћирилицу постави на пијадестал, који јој припада. Путујући са оцем по Србији, заједно са Енглескињом Лујзом Кер 1850. године, водила је белешке и путописне записе на франуском језику“.
Лепотица по рођењу, наследивши од оца мудрост, од мајке тачност, прецизност и одговорност, имала је држање као да је одрасла на бечком двору
© Фото : Википедија/Јавно власништво
Минини записи, о путовању по Србији, преведени су са француског на српски језик и објављени у Сремским Карловцима, у „Бранковом колу“, под називом „Неколико дана по Србији 1850. Путне белешке Мине Караџићеве“.
Није се, каже Матић, плашила препрека, већ их је превазилазила. На немачки језик, 1854. године, превела је Вукову збирку народних приповедака „Volksmärchender Serben“. Поред народних прича, у збирци се нашло и приближно 1.200 српских пословица, чији је превод урадила Мина Караџић, а предговор написао Јакоб Грим.
Писала је песме посвећене оцу, мушкарцима, љубави, а као сликарка изнедрила је преко 50 портрета, цртежа, уља на платну и акварела.
„Мина је обилазила галерије, посећивала изложбе, ишла на мисе са мајком, посећивала концерте и културне догађаје. То је била њена предност, рођењем дата. Одатле су, највероватније, уз урођене таленте и потекле њене амбиције и наклоност да заволи музику, културу и уметност“, наглашава Светлана Матић.
Светлана Матић је поводом 190. рођендана ћерке Вука Караџића објавила књигу „Певам дању, певам ноћу - Писма Мини Караџић“.
© Фото : Спутњику уступила Светлана Матић
Тешка срца напушта Београд
Мина је након прекинуте веридбе са лекаром руског порекла, одлучила да се уда за Алексу Вукомановића, братанца кнегиње Љубице и угледног професора књижевности на београдском Лицеју.
Прелази из католичке вере у православље, венчава се у Саборној цркви у Београду 1858. године, приликом чега добија име Милица и почиње да слави Светог Луку, живећи у Београду, у једној од кућа кнежевске породице Обреновић.
Добија сина Јанка, али након годину дана брака, доживљава прву велику трагедију - смрт супруга.
„Краљица Јулија јој нуди место управнице у Великој женској школи у Београду, али на наговор мајке, тешка срца напушта Београд, за кога је везују тренуци среће и најтананије емоције и са тромесечним сином Јанком се враћа у Беч. У једном писму се обраћа оцу и говори му, да када би он имао стан у Београду, остала би у њему да живи. Волела је Србију, а у њој, заједно са својим супругом и сином, почива у крипти, у манастиру породичне цркве Вукомановић у Савинцу, крај Доњег Милановца“.
Милица и Мина путоказ свима нама
Милица Стојадиновић Српкиња је била верна Вукова сарадница, када је реч о прикупљању српских народних обичаја, прича, обреда и пословица у Војводини и Србији. Вук је ословљавао речима „моја кћи из Фрушке“, а Мина јој је била другарица:
„Мина је Милици посветила портрет, а Милица јој је, у знак захвалности, посветила две песме. Песници Сајдл и Франкл су им посвећивали песме. Волеле су свој народ, писале, одважне и храбре, гледале су истини у очи и онда када им је живот причињавао тешке губитке и боли. То су велике жене, интелектуалке, које су стварале нашу српску књижевност. Посећивале су се, дружиле, дописивале, делиле тренутке радости и туге, које их, нажалост нису заобишле. Више је било тешких момената у њиховом животу, али их то није спречило да истрају у свему што су наумиле. Ишле су испред свог времена, знајући да се жртвују, у давању свог доприноса у очувању правих животних и етичких вредности. Оваквим својим опредељењима, Милица и Мина су дале путоказ свима нама, а и будућим генерацијама, како треба истрајати у животној борби, а не заборавити своје корене“, истиче Матић.
Прва српска песникиња Милица Стојадиновић Српкиња
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Третман жена стваралаца у том времену, напомиње, био је специфичан:
„До данашњег дана имамо двоструке аршине, када је реч о процењивању мушког и женског доприноса и квалитета учињеног. Борба и даље траје. Жене покрећу свет, рађају нова покољења, одређују будућност, боре се за праведнији третман у друштву. Оно што једна жена науми, углавном и реализује, без обзира на жртве које подноси и цену коју треба да плати. То су и Мина и Милица доказале на делу. Данас Србији и Европи недостају успешне жене као што су Мина и Милица, али како Вук рече, ако свако уради оно што може, неће народ пропасти“.
Мина Караџић је, према речима Светлане Матић, позната нашој јавности једино по томе, што је Бранко Радичевић био у њу заљубљен и што јој је посветио песму„Певам дању, певам ноћу“:
„Место Мине Караџић је међу најобразованијим и најистакнутијим Српкињама. Она и данас живи кроз своја дела, а на нама је да подсећамо млађе генерације на њен допринос и траг који је оставила у области књижевности, културе, преводилаштва и уметности. Њен допринос у развоју уметности и културе је немерљив, али, још увек, недовољно истражен“.
