Три пута пред Босном и Херцеговином: Шта је остало од Дејтона 28 година после
16:18 21.11.2023 (Освежено: 12:48 23.11.2023)
© AFP 2023 / GERARD JULIEN
Пратите нас
Двадесет осам година након рата, будућност Босне и Херцеговине има само три могућа пута – први подразумева очување постојећих дејтонских структура. Други пут предвиђа бесмислену и унапред изгубљену унитаризацију у националном смислу. Уколико би до тога дошло, на сцену би ступио трећи, већ виђени пут, а то је пут нестанка Босне и Херцеговине.
Овако за Спутњик говори др Радомир Лукић, судија Врховног суда Републике Српске. Он сматра да будућност Босне и Херцеговине, али и Републике Српске, зависи пре свега од три конститутивна народа, њихове политичке мудрости и поштења, али и од бројних страних „бабица“ које се у тај процес мешају у настојању да остваре своје стратешке и геополитичке интересе.
У Републици Српској се 21. новембар обележава као републички празник, Дан успоставе Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.
Почеци
Дејтонски мировни споразум потписан је 1995. године у америчкој ваздухопловној бази код Дејтона, у америчкој држави Охајо. Њиме је прекинут крвави трогодишњи рат у Босни и Херцеговини, а БиХ је подељена на два дела – Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине.
Закључивању Дејтонског мировног споразума, чији је пун назив „Општи оквирни споразум за мир у Босни и Херцеговини“, претходило је дугогодишње преговарање сукобљених страна у БиХ. Они су се одвијали прво у Женеви, затим под покровитељством Уједињених нација у Њујорку и на крају је, у само предвечерје закључивања споразума, било организовано још једно преговарање у Женеви.
Тамо су закључени оквирни принципи за мировни споразум, који су преточени у један обимнији текст. Он се састоји од самог оквирног споразума и њему припадајућих једанаест анекса, говори за Спутњик Радомир Лукић.
Шта је Дејтонски споразум донео Србима из бивше БиХ?
Овај споразум је Србима донео одређену врсту стабилизације, јемства и гаранције, али и уважавања постојања Републике Српске, настале 1992. године у процесу растакања бивше Босне и Херцеговине. Распад БиХ одвијао се, говори Лукић, по раније прихваћеном обрасцу за распад саме Југославије.
Када је престала да функционише централна власт БиХ, легитимни и законити представници тамошњих Срба повукли су се из свих органа. Сви Срби који су после тога учествовали у раду тих органа, нису били ни легитимни, ни законити из угла оних који су стварали Републику Српску.
Радован Караџић
© AP Photo / Sava Radovanovic
Оно што је створено 1992. године, првобитно на папиру, прерасло је у једну творевину, живу, стварну и функционишућу, која је вршила ефективну државну власт. Ово је чињено у почетку на скоро 70 одсто територије БиХ, да би се, касније, у току борбених дејстава, та територија смањивала.
Подсетимо се како се та територија смањивала. Прво тиме што су светске силе допустиле Републици Хрватској да се умеша у тај сукоб на страни тзв. владе Републике БиХ. Међутим, ни то није било довољно да се порази Војска Републике Српске, Република Српска и цео српски народ који је тамо живео. У помоћ су прискочиле и снаге НАТО-а које су изводиле бројне ваздушне нападе против Срба и тако успеле да разоре добар део инфраструктуре, али нанесу и прилично уочљиве људске жртве у тим својим бомбардовањима.
Све ово, наставља Лукић, није било довољно да спречи да РС и званично опстане. Она је, на неки начин, призната у Дејтону, јер је управо РС закључила сваки од поменутих једанаест анекса, а међу њима и анекс 4 који се назива Уставом БиХ.
Почетна позиција РС по анексу 4 била је врло стабилна и цео низ функција које су касније различитим методама притисака и уцена, пре свега западних земаља, пренесене у надлежност институција БиХ – припадале су РС. По закључењу споразума, почела је његова примена која је пре свега подразумевала два војна анекса, затим анекс о изборима и анекс о арбитражи за подручје Брчко, те анекс о међународним полицијским снагама...
Положај Војске Републике Српске изнад Сарајева током рата у БиХ
© Sputnik / Сергей Грызунов
Будућност Босне и Херцеговине
Иако је конфигурација надлежности донекле промењена, Лукић сматра да се никако не може рећи да РС не може у великој мери да води самостално свој економски, политички и правни живот, што она и чини. Она је данас, додаје Лукић, федерална јединица једне федералне државе која још увек има значајне елементе конфедерализма и њу не може у том погледу нико више угрозити.
Будућност Босне и Херцеговине и Републике Српске зависи пре свега од три конститутивна народа, њихове политичке мудрости и поштења, али и од бројних страних „бабица“ које се у тај процес мешају у настојању да остваре своје стратешке и геополитичке интересе.
Лукић будућност Босне и Херцеговине види кроз три могућа сценарија. Први подразумева очување постојећих дејтонских структура БиХ у свим својим елементима. Други сценарио предвиђа, како он каже, посезање за бесмисленом и унапред изгубљеном централизацијом и унитаризацијом у државноправном и националном смислу. Уколико би до тога дошло, додаје Лукић, на сцену би ступио трећи пут, а то је пут нестанка Босне и Херцеговине.
Храм Христа Спаситеља, Бањалука
© Sputnik
Како муслимани и Хрвати гледају на Дејтон?
Радомир Лукић тврди да се од самог почетка поуздано знало да је пристајање муслимана на Дејтонски мировни споразум притворно, будући да су се они надали да је све то само ефемерна, пролазна творевина, која ће после бити преобликована у складу са њиховим интересима, наталитетом и већинским статусом.
Ми смо од почетка имали одређену врсту зазора према ставу Бошњака. Њима дејтонске структуре не одговарају јер највећи део њих сматра да је БиХ национална држава Бошњака, а да су Хрвати и Срби ту обични гости који треба полако да се повуку у своје матице – Срби у Србију, Хрвати у Хрватску.
Са друге стране, додаје Лукић, Хрвати су прихватили споразум у намери да потпуно стабилизују Хрватску, због чега су пристали на стварање муслиманско-хрватске федерације.
То је Хрвате коштало онога што сада доживљавају у Федерацији, где су млађи брат који је у чврстом загрљају једне врсте унитаризма коју пропагира бошњачка страна, говори Радомир Лукић за Спутњик.
Коме треба старатељство високог представника?
Судија Врховног суда Републике Српске, Радомир Лукић, подсећа да је Босна и Херцеговина у свом Уставу дефинисана као демократска држава, што подразумева потпуно поштовање националног и народног суверенитета, који опет подразумева потпуни државни суверенитет у оквиру Устава.
Ако постоји било које тело или појединац које је изнад сваког правила и које може да противно усвојеним начелима међународног права о људским правима одузима суверенитет народу и његовим представницима, који може мимо закона и правних поступака да људима одузима слободе и права, који може да мисли да може да наметне уставне амандмане и законе, онда то није демократска држава и, закључује Лукић, тада се ради о аутократији.
Високом представнику овде места нема. За његовим опстанком вапе Бошњаци. Срби не вапе јер смо ми један зрео историјски и политички народ коме таква врста старатељства не треба. Ако Бошњацима треба старатељство, онда је то заиста њихов проблем који не смемо и нећемо да носимо на нашим леђима.
