Табашевић о рату малограђанске „елите“ против генијалаца опстанка са рубних подручја града
© Sputnik / Гавро Дешић
Пратите нас
У последњем роману „Ноћне речи“, писац Владимир Табашевић, последњи легални и легитимни добитник НИН-ове награде, између осталог пише и о генијалцима опстанка са рубова градова, губитницима транзиције који највише доприносе друштву и културном рату ког против њих води малограђанштина, која се самодоживљава као елита.
Један од јунака „Ноћних речи“ Фернандо пише „Манифест опстанка“ и у множини проговара о мноштву анонимних, тихих, како их Табашевић зове – генијалци опстанка. Реч је о људима који су ту око нас и чине нашу свакодневицу могућом јер поштено обављају разне послове: живе и раде на аеродромима а да нигде нису летели, а притом их прозивају да су женомрсци, нацоши, фашисти…
„Чест манир је да они који највише привређују и доприносе једном друштву и који највише снаге улажу за опстанак наше заједнице, од стране пропагандне логике бивају оптужени да су назадни, мизогини… Није лако бавити се демантијима и покушавати да спереш љагу и стигму, коју према поштеном свету са свих страна одашиље и емитује ова малограђанштина која себе самодоживљава као елиту. Они свуда око себе види „нацоше“ који у ствари не постоје, али поента је да се обични човек непрестано оптужује да је он тај разлог због којег, као, нема друштвеног прогреса“, каже Владимир Табашевић за „Орбиту културе“.
А сама идеја о друштвеном прогресу је толико назадна. Од идеје да каснимо за некаквим светом не постоји глупљи концепт, сматра Табашевић.
Религија као аналгетик за патње, опстанак као немогућа рачуница
Честа је и злоупотреба Маркса кад се прича о религији која је чест излаз баш за тај обични свет. Марксова мисао да је религија опијум за масе баш је погрешно преведена, протумачена и деконтекстуализована. Изворно стоји да је тај свет који је религиозан – срце света без срца, душа у бездушју.
„Тај опијум није опијум ког религиозни људи користе зато што су залудни и глупи, већ је то једини начин да људи изађу на крај, као нека врста аналгетика за патње које морају да живе јер су у сваковрсној изнудици, езистенцијалној пре свега. Скоро сам отишао у неку кантиницу на Цераку да једем и видео обиље посне хране. Тај свет има потребу да своје постојање заснује у религијском поретку света. Наравно да је то непопуларно код ових назови кул градских фаца који у томе виде један од одраза не знам ни ја чега, некакве назадности и ограничености, а притом сами ниједном не доводе у питање своју позицију с које проговарају“.
Владимир Табашевић са романом "Заблуде Светог Себастијана" награђеним НИН-овом наградом за 2018. годину
© Tanjug / Драган Кујунџић
Табашевић не жели да буде део културне и књижевне сцене којом доминирају „кул градске фаце“ већ жели да буде, ако то није нескромно, глас мноштва тихих прегаоца нашег друштва, људи који ћуте, раде и доприносе нашој заједници, и немају потребу да се самодоживљавају као посебни.
„Они су губитници транзиције а за то губитништво су приморани да верују, по том меритократском миту, да је до њих, јер нису довољно интелигентни или се довољно не труде. Тврдим да је то велика заблуда. Пресудне су околности у којима су се људи обрели, јер узалудан је сваки труд и сва интелигенција коју морају да уложе. И зато их зовем генијалцима опстанка, јер тај опстанак је готово немогућа рачуница“.
Обрачун са снобовима
Било би занимљиво да су снобови, односно привилеговани слојеви друштва, неко монденско друштво, дендији, али они, нажалост припадају једном малограђанском слоју људи који пре свега себе никад не доводи у питање и који константно пред собом „имагинира неког глупака у односу на ког је он посебан и особен“.
Али никад не помисле на оно што је Вилхелм Рајх рекао да је разлика између малог и великог човека у томе што велики зна да је мали. Никад не помисле да ти људи које они око себе упорно виде на сваком кораку, „ти непросвећени, ти Срби или ко већ“, да су они можда ти које су осликали са свог срца. И због таквог свог срца виде такав свет.
„Обрачунавам се с њима јер они живе у некаквом идеолошком саморазумевању. Постоји десетак, 15 лозинки које су оперативне у том свету и кад се користе, нека врста афирмације на пречац је неминовна. Већ преко ноћи постајете виђени као талентован писац, писац који има много штошта да каже, да се пожали на искуство живота у Србији а да притом, на њихову несрећу, ја сваког од њих њих знам и лично. Нису то богзна како нелагодне животне околности“.
Сви морају бити жртве
Та поза да данас сви морају бити жртве нечега и да се самодоживљавамо као жртве је доминантна обавеза. Табашевић цитира немачког савременог филозофа који каже да је данас бити у праву – успешно се представити као жртва.
„И то је цела ова култура самовиктимизације. Непрестано смо увређени и повређени па онда тражимо неког другог да га политички коректно заступамо и на тај начин сигнализирамо некакве своје врлине. Такве околности су крајње неповољне за нешто што би требало да је аутентично искуство ствараоца, за писца за каквог се ја заносим да јесам и какав желим да будем. И радим на себи да бих такав писац постао“.
Корифеји другосрбијанске мисли – гостовања по разним „кесићима“
Због рата који се одвија на културној и књижевној сцени у ком учествује, Табашевић сматра да је изгубио своју публику која је раније у њему видела корифеја другосрбијанске мисли и младог левичара. Изгубио је армију људи који су хрлили да купе његову књигу, али не и нужно да је прочитају.
Владимир Табашевић: Не плаше ме ови што ме не разумеју него ови што ме разумеју
© Sputnik / Гавро Дешић
„То је већ тада било неко сигнализирање врлине кад сам гостовао по разним 'кесићима'. Имао сам ту армију фанова, али што би рекао Ниче, не плаше ме ови што ме не разумеју него ови што ме разумеју. На крају сам стварно био неспокојан таквим аудиторијумом, људима који су куповином моје књиге да би приуштили себи драгоцено искуство за свој его, јер ју је препоручио Теофил Панчић, речима да је то неки будући класик“.
Поезија на рубу градова и смислова
Није био задовољан толиким и таквим подразумевањем квалитета текста, што не значи да не мисли да је његов текст квалитетан. Незадовољан је био како га доживљавају ти читаоци и у ком миљеу се обрео и онда је хтео да начини неку врсту реинвенције, да једну позицију радикалније промисли.
„Позицију шта данас значи бити писац у епохи доминације визуелних садржаја и у којој ми делује да језик не значи готово ништа. Језик нас који немамо позицију моћи да наше речи нешто значе. Зато су то 'Ноћне речи' језик дефаворизованих, депривилегованих, осујећених губитника транзиције. Језик који у најбољем случају може да функционише за исповест, за неку врсту пријатељевања које је том свету својствено. Али речи ту немају неку претерану моћ. Јер на крају, не могу одлучити људи јер њихови животи нису у њиховим рукама. Не могу одлучити ни о свом постојању у том језику, а на тај језик су осуђени да искомуницирају та и таква искуства. Али сам се понадао да ако с једне стране имамо доминацију визуелних садржаја у епохалном тренутку ком нам припада да живимо, да је можда место за поезију баш тамо на рубу градова и смислова и у некаквим животима који су лишени права на свој језик. Да ту можда постоји место за поезију, мистику... Да су можда ти људи, односно и ја као човек који се свесно и добровољно ту сврставам – чувари језика. То је било можда моје романтично виђење једног света“, закључио је Табашевић.
