Сергеј Лавров о агресији НАТО на Југославију: Добро се сећам…
11:12 24.03.2024 (Освежено: 11:20 24.03.2024)
© Sputnik / Sergey Guneev
/ Пратите нас
Запад није планирао да се задовољи ничим другим осим одвајањем Косова од Србије и чим је усвојена Резолуција 1244 почео је да је крши, рекао је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров у документарном филму „Београд“ који је снимио руски новинар Андреј Кондрашов за телевизију „Русија 1“.
Светска премијера документарног филма „Београд“ биће одржана у Руском дому 24. марта, тачно 25 година након што су прве бомбе агресора пале на српско тло. Филм ће истог дана бити емитован и на руској државној телевизији „Русија 1“.
Сергеје Викторовичу, прошло је већ 25 година од дана када је почело НАТО бомбардовање Југославије. Када се осврнемо, шта је то променило код нас? Какву „линију“ смо прешли пре 25 година?
- Добро се сећам тог периода. Тада сам радио у Њујорку. О овој теми се живо расправљало у Савету безбедности Уједињених нација. Запад је на све начине покушао да оправда поступке о којима је већ раније одлучио. Западне земље створиле су информационе, логичке разлоге за извршење те агресије.
Али, не треба заборавити да до те 1999. године Социјалистичка Федеративна Република Југославија више није постојала. Њен распад су активно стимулисали Европска унија и Американци. Након распада Совјетског Савеза имали су задатак да униште још једну велику европску земљу како не би ометала планове за доминацију и очување америчке и западне хегемоније заувек.
Европска унија је 1991. године разматрала питање признавања Хрватске и Словеније. Оне су прве прогласиле независност и апеловале на Запад да их призна. Смешно је, мада и тужно то да Немци чак нису чекали расправу о томе у Европској унији и Европском савету, већ су их једноставно једнострано признали. Од тада су се активно „старали“ о целој тој балканској „теми“, укључујући и земље које су се „нагло“ отцепиле од Југославије.
Догађаји о којима сада говоримо вуку корене из 1998. године, или бар њихова активна фаза. Сматрам да су, почев од 1991. године, распад Југославије и одвајање Косова од Србије били у плановима Запада. НАТО агресија датира из 1998. године, када су београдске власти контролисале ову српску покрајину. Тамо су почели терористички напади, формирана је Ослободилачка војска Косова. Постоје подаци да су је финансирали и наоружавали Американци и Немци, који су на све начине стимулисали њену активност како би „уздрмали“ ситуацију и имали изговор да се умешају.
У то време, 1998. године, са нама су покушавали да „флертују“. Запад је формирао Контакт групу, која је говорила у СБ УН. У њеном саставу је била Русија. Ова група је била позвана да смири ситуацију и нађе политичко решење, које би задовољило тежње косовских Албанаца. Активност групе није дала никакве резултате. Напори Запада да подрже сепаратисте су настављени.
Ослободилачку војску Косова, која је створена у то време, активно је подржавала албанска мафија, која је тада у Европи била на врхунцу. Она је, пре свега, обухватала трговину наркотицима, трговину органима и друге видове организованог криминала. Значајан део новца одлазио је на јачање положаја Ослободилачке војске Косова.
У јулу 1998. године Контакт група је формирала неку посматрачку мисију, која је коришћења као параван. Тада је Русија предложила да се не примењује „тајни“ споразум, већ да се треба обратити Организацији за безбедност и сарадњу у Европи. То је њен мандат, Балкан је њен регион, директна одговорност. У јесен 1998. године је формирана Верификациона мисија ОЕБС на Косову. На њеном челу је био Вилијам Вокер. То није било одлучујуће, али је било индикативно. Ова мисија није ништа променила. Американци, укључујући Ричарда Холбрука, који је тада био на позицији специјалног представника америчког председника на Балкану, стигли су у Њујорк. Он је активно радио у региону, подржавао Албанце и допринео томе да та Верификациона мисија ОЕБС прикупља компромитујући материјал о Србима. Главни, ако не и једини задатак Ричарда Холбрука био је објављивање тих компромитујућих информација.
У то је укључен и инцидент у Рачку?
- То је био окидач. Петнаестог јануара 1999. године објављено је да су припадници српских безбедносних снага у Рачку извршили масовно убиство цивила албанског порекла. Тамо је „дојурила“ Верификациона мисија ОЕБС на челу са Американцем Вилијамом Вокером. Он није био овлашћен да даје изјаве у име ОЕБС-а. Његов једини задатак је био утврђивање чињеница. Стигавши на локацију, након 15 минута је у име ОЕБС-а јавно изјавио да је Организација уочила чињенице које указују на геноцид, као и да су Оружане и снаге безбедности Србије најгрубље прекршиле међународно право.
После смо инсистирали да се тамо пошаље независна комисија патолога, што је и урађено. Тамо су радили Финци, који су тада заиста неутрално и фер поступали. Они су утврдили истину да су тамо убијени екстремисти. Притом, погинули су током борбе. Било је установљено да су у борби и сами користили ватрено оружје. Након што их је стигла одговарајућа судбина, албанске колеге су их преобукле у цивилну одећу. То је поуздано утврђено.
На тој одећи чак није ни било рупа од метака?
Наравно, било их је само на телима. На одећи није било таквих рупа.
То је послужило као окидач. Запад је покушао да добије одобрење у Савету безбедности УН. Ми смо били против, Кинези су се такође успротивили. Након тога је дошло до агресије.
Овај софистицирани метод америчке дипломатије манифестовао се у томе што се операција коју су покретали поклопила са посетом председника Владе Руске Федерације Евгенија Примакова Вашингтону ради преговора са потпредседником САД Алом Гором. Када је авион Примаковао прелетео трећину пута, позвао га је лично Ал Гор и пренео му је да они нису могли да више чекају, да је неопходно зауставити страдање цивила косовских Албанаца и започели су операцију, авиони су већ били у ваздуху.
Сви се сећају чувеног „заокрета Евгенија Примакова“, али не знају сви да је одлука, о томе да се бомбардује Београд донета у Вашингтону пре него што је његов авион полетео. Сада тачно знамо (према неким изворима) да је то специјално учињено – дозволили су му да полети како би умањили шансе да до сусрета не дође. Надали су се да ће Примаков долетети и тако дати легитимитет акцијама САД и Северноатлантске алијансе. Али није било како су очекивали.
Окретање авиона у марту 1999. године је претходило многим догађајима који су суштински и симболички променили спољну политику наше земље.
Председник Русије Владимир Путин је у интервјуу 13. марта ове године рекао да он никоме не верује. Он до тог закључка није одмах дошао. Дуго смо желели да верујемо, да се надамо, потписивали смо споразуме. Укључујући и у јулу 1999. године након те НАТО агресије, када су већ схватили да није остало мање-више значајних цивилних објеката (да не говоримо о војним). Бомбардовани су мостови, телевизије, уништавали су владине зграде. Тада су Американци дошли у Савет безбедности УН, укључили су тада Виктора Черномирдина, а Марти Ахтисари је био посредник. Усвојили су Резолуцију 1244.
Од првих дана њеног једногласног усвајања Запад ју је саботирао скоро по свим кључним питањима о којима је Србима било важно да добију одлуку Савета безбедности. Између осталог, тамо је било записано присуство српских пограничних служби и цариника у одређеном броју.
Искуство наших разговора са западним колегама сведочи о томе да постоји тенденција да верујемо до последњег тренутка, уместо да применимо оно познато „три пута мери, једном сеци“ и стално се одлажу коначне одлуке.
Иља Муромец је лежао на пећи прве 33 године живота (био је парализован). После тог апсолутно издајничког и грубог кршења свих норми међународног права које могу да се замисле, наше стрпљење је држано по принципу „обећање - лудом радовање“. Испоставило се да су сва обећања, која су између осталог, била забележена и на папиру и у резолуцији Савета безбедности УН, била лицемерје и лаж.
Тако је било и са Минским споразумима. Бивши немачки канцелар Ангела Меркел и бивши председник Француске Франсоа Оланд су признали да нису ни планирали да нешто испуне.
Да ли видите аналогију? Амерички председник Џозеф Бајден је признао да нико није ни одлагао одлуку о бомбардовању. Постоји и снимак на коме он то признаје. Не чини ли Вам се да су сви преговори, који су се водили са Западом до марта 1999. године, исто оно што ће се затим поновити са Минским споразумима. Нико није ни планирао да нешто учини.
- Што се тиче југословенског „случаја”, Запад није планирао да се задовољи ничим другим осим одвајањем Косова од Србије. То је савршено јасно. Истовремено је постојао и глобални циљ – увући читав Балкан у НАТО, а затим у ЕУ, јер су за то потребне веће припреме. А ући у Северноатлантску алијансу се може у било ком тренутку, како је показала и одлука о пријему балтичких земаља, које нису испуњавале ниједан критеријум, али су прихваћене по принципу политичке сврсисходности.
У фебруару и марту 1999. године је одржан састанак у Рамбујеу (у Француској) где су Срби и Албанци уз учешће САД, Француске, Немачке и Русије разматрали могућности политичког решења. Састанци су се одржавали неколико недеља у две рунде преговора. Међутим, сви напори Срба, уз нашу подршку, да се постигну правични компромиси су одбијени. У декларацији коју је Запад потписао и косовски Албанци се наводи да све српске структуре (полицијске и административне) треба у потпуности да се повуку са Косова и да ту уђе НАТО војска. У последњој тачки се наводи да војска која је стационирана на Косову има право да се креће по целој територији Србије.
То је намерно понижавање, провокација како би Срби одбили. Све су то карике једног ланца. Мински споразуми имају исту логику са становишта западних геополитичких интереса.
Ваша колегиница из прошлости, Карин Кнајсл, која је била министар спољних послова Аустрије, рекла је да је данас много горе. Ако је тада, пре 25 година још и било озбиљних политичара, сада су то, према њеним речима, „тинејџери“, слабо образовани, дрски који не сносе одговорност за своје речи. Да ли се слажете са овим?
- Не желим да улазим у сферу личних процена и перцепција. Западни новинари и тако стално покушавају да искриве све моје изјаве.
Ако упоредимо генерацију политичара тог времена према степену легендарности и садашње, у последње време се појављују и „тинејџери“, чак и на месту председника, како смо недавно и имали прилику да видимо. Међутим, и старији политичари, биолошки старији, нису дошли до нивоа тако великих фигура као што су Шарл де Гол, Жак Ширак, Франсоа Митеран, Хелмут Кол, Герхард Шредер. То су људи који су, заиста, размишљали о интересима своје земље, не потчињавајући их „колективном западном“ захтеву који се сада свуда налази. Европа се у потпуности покорила Сједињеним Америчким Државама. Нема никакве самосталности. Сви разговори француског председника Емануела Макрона у последњих неколико година (а он их периодично и „оживљава“ у медијима) о стварању неке „стратешке аутономије“, показали су да је све то „шипак“ (извините на таквом изразу). Сада нико не помишља на то. Без обзира на то што Емануел Макрон инсистира на томе да је могуће да ће послати копнене трупе у Украјину - овде се више не ради о „стратешкој аутономији“, већ о томе да се „угоди“ Сједињеним Америчким Државама, а истовремено испровоцирају савезници у Северноатлантској алијанси.
С таквим идејама наступају политичари и млади политичари, на пример, и у балтичким земљама. У Пољској су политичари зрели, али су такође спремни да играју такву провокациону игру. Немачки канцелар Олаф Шолц за сада још увек показује бар неку дозу опреза. Међутим, провоцирање теме о распоређивању НАТО војске у Украјини има за циљ, између осталог, рушење њене позиције у Европској унији у контексту француско-немачког ривалства. Има још много тога. То је организација која воли да сплеткари. На прво место се не ставља национални интерес свог народа и државе, већ лични политички и себични планови, тежње и интриге. То је тужно.
Какав Ви лично имате однос према Србима, који све ово време воле Русију? Сада, заправо, постоји велики притисак због тога што не желе да се прикључе санкцијама Русији?
- Имам позитиван однос, дружим се са многим Србима. Они истински воле Русију и цене нашу заједничку историју. Цене нашу улогу у заштити Срба од спољних агресора у веома различитим историјским периодима.
Можда се то увек не види у политичким акцијама српског руководства, али ми то разумемо. Председник Русије Владимир Путин је неколико пута разговарао са председником Србије Александром Вучићем. Они отворено разговарају и разматрају разна питања. Ми веома добро схватамо став који председник Србије износи, изјављујући да је народ направио европски и евроинтеграцијски избор. Пре много година је почео преговарачки процес о чланству Србије у ЕУ. У овој фази је Европска унија већ постала другачија откако је Србија направила овај избор.
Сада је ЕУ прилично агресивна структура која је, након потписивања одговарајућег документа о координацији са НАТО, изгубила своју геополитичку самосталност и постала војно-економски додатак Северноатлантске алијансе. То је било приметно и пре него што су се Финска и Шведска прикључиле блоку.
Када се Европска унија развијала као интеграционо удружење, осмишљено да максимизира компаративне предности земаља чланица, ефикасније, рационалније решава економска и социјална питања у овој заједници, створи логистичку погодност – то је све било апсолутно јасно. Тада смо гласно и отворено изјављивали да немамо никаквих проблема са чланством земаља у ЕУ, за разлику од ширења НАТО.
У последњих неколико година, много пре почетка специјалне војне операције, Европска унија је постала другачија. Није случајно то што ЕУ агресивно врши притисак на Србију и лично на председника Александра Вучића, тражећи од њега да, пре свега, призна независност Косова и као друго, да се прикључи ставу Европске уније, ставу Запада против Руске Федерације, укључујући и придруживање свим санкцијама. По свему судећи, поставља се ултиматум. У случају да он тако не уради, кажу му, ЕУ неће наставити преговоре. Постоји неколико поглавља у преговарачком процесу и нека су затворене. Остала су најважније. Европска унија не жели да крене тим путем док Србија не призна независност Косова и не прикључи се антируским санкцијама.
Србији је позната та тема. Видимо како српски народ реагује на то. То је посебно било очигледно када је била фудбалска утакмица два београдска тима. Скоро цео стадион (ако су и били неки Руси њих је било десетак), десетине хиљада су дошле са српским и руским заставама и скандирали да подржавају Русију. Ово се не може инсценирати, не може се одиграти. Не можете то „преломити преко колена“, како то у Бриселу покушавају да ураде са Србима.
Што се тиче Косова. То је још један пример у другој фази косовске драме и трагедије која показује неспособност Европске уније као и њену неспособност да преговара. У некој фази, пре више од десет година, Београд је, показујући добру вољу, изразио спремност да учествује у посредовању ЕУ у преговорима са Приштином, како би се направила компромисна формула за суживот без проглашења независности Косова, али да косовски Албанци добију озбиљан степен аутономије. Та формула је била концентрисана око аутономних права косовске покрајине у целини, али што је најважније, на заштити права Срба који живе на Косову. Уз посредовање Европске уније је 2014. године одобрена формула, документ који је имао назив „Заједница српских општина“. То је одобрила и Генерална скупштина УН, одобрио је и Београд и Приштина. Европска унија је прославила дипломатску победу. Прошло је већ једанаест година. Ништа није учињено јер је у Приштини дошла нова власт и рекла, као - ништа ми не знамо и ништа не радимо. Неће бити никаквих општина и никаквих права за њих. ЕУ уместо да „лупи шаком о сто“, да инсистира бар због заштите личног достојанства, почела је да тражи заобилазне путеве. Није преписала предлоге, већ одобрен документ у корист Албанаца и почела да га намеће Србима.
Данас постоји велики број паралела. То је слично као што је било у фебруару 2014. године. Председник Украјине Виктор Јанукович и опозиција су потписали документ чији су гаранти били Француска, Немачка и Пољска, а већ ујутро је опозиција „све то погазила“, заузела владине зграде и најавила формирање „владе победника“. Обраћали су се Паризу, Берлину и Варшави. Иако ни ми ни Американци нисмо били део тог преговарачког процеса, амерички председник Барак Обама је позвао председника Русије Владимира Путина (наш председник се недавно тога још једном присетио) и рекао да зна за незадовољство Москве што Виктор Јанукович пристаје на ванредне изборе, али је тражио да се подржи овај компромис. Владимир Путин је одговорио да ако легитимни председник потписује неки споразум, како он онда може бити против.
Опозиција, коју су стимулисали Брисел, Вашингтон и Лондон је уништила овај споразум, за који су се тако залагали Барак Обама и сви остали западњаци. Телефонирали смо тим престоницама и подсетили их да су они гарантовали ванредне изборе, стварање владе народног спаса на пет месеци и тражили од њих да уразуме опозицију. Они нису испунили обећања и рекли су да постоје ситуације када демократски процес поприма чудну форму.
С Минским споразумима је била иста таква ситуација. Исти ти Немци и Французи су били њихови гаранти. Савет безбедности УН их је одобрио, као и Резолуцију 1244 о Косову.
У Београду често говоре да рат, који је данас у Украјини, није почео 2014. године после пуча. Почео је 1999. године када је Запад престао да скрива све своје тежње за агресијом.
- То се у потпуности слаже са нашом анализом, коју је председник Русије Владимир Путин неколико пута изнео последњих недеља, између осталог, и у интервјуу 13. марта ове године телевизији „Росија 1“ и агенцији „РИА Новости“.
Хегемони су покушали да овековече своју доминацију тако што живе на штету других. Председник воли да се фигуративно изражава. Говорио је о вампирима и како су покушавали да владају светом и живе на рачун других. И још увек покушавају да сачувају такву неоколонијалну доминацију у неколико оплемењених облика.
Све је почело када су након распада Совјетског Савеза (нећемо још једном говорити о разлозима и јадиковати) Американци осетили да је поље слободно и да на тој страни поља није остало никаквих спаринг партнера и да се сви морају ставити у један ред. То је „крај историје“, тријумф либералне демократије, либерализма као начина организовања друштвеног живота.
Уверен сам да у том тренутку нису мислили о томе да је потребно да се „узме“ Србија, Украјина, већ да нам не дозволе да поново постанемо велика држава, већ да останемо регионална Руска Федерација са великим бројем америчких саветника у нашим економским, финансијским, банкарским структурама – то је чињеница.
САД су остале једна од две највеће и најмоћније државе. Оне су брзо све своје амбиције и успехе почеле да „преусмеравају“ на практичне акције. Југославија и Украјина су из истог тог низа као и авантуре које су затим уследиле, грубе агресије у Ираку, Либији, Сирији, апсолутно без икаквог међународно- правног основа.
Они су у Авганистан дошли са „симпатијама“ Савета безбедности УН након напада на „близнакиње“ 11. септембра 2001. године. Председник Владимир Путин је први позвао америчког председника Џорџа Буша млађег и понудио му сваку помоћ, подршку. Нико се није противио нити је улазак војске америчке коалиције у Авганистан назвао агресијом и окупацијом. Сви су разумели да се мора одговарати за такав терористички напад.
Двадесет година боравка у Авганистану показало је да се Американци нису борили против неке врсте тероризма. Они су тамо формирали структуре, организације, које су се затим слиле у „Ал Каиду“. Онда су почеле да је користе за кажњавања, провокације неподобних режима на Блиском Истоку и у другим регионима.
Закључак до којег је дошао председник Владимир Путин у интервјуу 13. марта ове године, о томе да смо већ престали да верујемо, тешко је стечен. И још нешто, што није мање важно. Без обзира на све, ми смо и даље спремни да разговарамо, али искрено, без варања, са гаранцијом и на основу реалности и пуног уважавања наших легитимних интереса које смо формулисали.
Погледајте и:
