Динар јачи од српског, тврдо православље у Грузији и бајковита Божја помоћ: „Мој пут је благослов“
© Фото : АБА лига / Драгана Стјепановић
Пратите нас
Ексклузивно
Празнични дани служе да се мало размисли о свету који нас окружује. Планета Земља је једно чудесно место где се преплићу народи, вере и обичаји. Треба их упознати што боље. Зато смо у помоћ призвали бишвег кошаркаша Партизана Аљошу Митровића који је за Спутњик препричавао догодовштине из Ирака, Бахреина, Катара, Монголије, Саудијске Арабије...
Митровић је пре тачно 14 година играо на Фајнал фору Еврлиге у црно-белом дресу (и то је била једна од тема разговора), али после Београда пут га је нанео на исток где је прошао кроз ситуације које многи не могу ни да замисле, камоли да проживе.
Зато идемо редом, од државе до државе, да кроз Аљошине догодовштине и анегдоте проширимо видике.
Причао нам је о Џингис Кану, кувајтском динару, молитви за време утакмице, чудним речима молитве на Тајвану, сусрету са Етиопљанима православцима, шетњи кроз облаке у Саудијској Арабији, мајмунима крадљивцима и многим другим занимљивим дешавањима.
„На свој пут гледам искрено као на велики благослов. Цео мој пут некада је умео да буде тежак, али је толико и леп. Упознао сам све стране света, много култура, отворио сам ум на више начина. Све ми је то прелепо“, констатује Митровић у интервјуу за Спутњик.
Прва од егзотичних дестинација био је Катар.
„Уф, први сусрет са Блиским истоком и метропола. То су две прве ствари које ми падају на памет. Код њих су се прекидале утакмице због молитве. Једноставно се дешавало да судије звизну, ништа се не дешава у игри у том моменту, а тренери нису тражили тајм-аут. И онда видиш како се пола клупа премешта на тепих, да клањају и моле богу. Врло интересантно искуство, први пут сам наишао на то. Не траје дуго, можда пет до седам минута, мало се охладиш, али навикнеш се и наставиш утакмицу. Једна од ствари које највише поштујем код послодаваца на Истоку је што су својој вери привржени и што поштују верске обичаје“, каже Аљоша.
Колико му је прилагођавање олакшала чињеница да долази из Србије?
„Дефинитивно ми је помогло што сам Србин и што сам православац, али у свим муслиманским земљама су имали поштовање за мене као хришћанина, јер већина њих као и нас поштује друге религије. Увек сам имао добар пријем“, задовољно констатује Митровић.
Следећа станица била је Грузија и град Тбилиси?
„Тврдо православље. Мени су саиграчи причали да је у то време био неки старији Патријарх и када би он којим случајем рекао народу да крене у рат, да би цео народ кренуо. Они су јако религиозни“, присећа се бивши учесник Фајнал фора Евролиге.
Ирак?
„У Ираку сам обишао град Вавилон, али ту нема нешто посебно да се прича. Интересантније је да сам обишао са саиграчима једну од највећих исламских богомоља на свету џамију Имама Алија. То је место где се Шиити окупљају. То је за мене било фасцинантно искуство. Моји саиграчи су инсистирали да уђем унутра, да видим како то изгледа. Искрено било је феноменално видети са којом се страшћу људи моле. Дефинитивно ме је дотакло. То је за поштовање и да се најежиш“, објашњава српски кошаркаш.
Саудијска Арабија?
„Играо сам у Абхи, то је град близу границе са Јеменом, на великој надморској висини. Углавном људи када кажу Саудијска Арабија помисле на пустињу и врућину, али овамо није било нимало тако. Један од надимака за Абху јесте Град облака. Често када шеташ пролазиш кроз облаке, или облаци кроз тебе, зависи како гледаш, а-ха-ха. Ту има доста мајмуна који шетају по граду и краду туристима све што могу“, кроз осмех се присећа Митровић.
Бахреин?
„Шта знам, интересантна земља. Играо сам 10 дана у једном клубу, па прешао у други где сам се задржао до краја сезоне. За Бахреин могу да кажем да су сјајни људи. Баш сам стекао доста пријатеља тамо. Нема ништа превише специфично за ову земљу, главни утисак су ми добри људи и саиграчи које сам имао тамо. Са многима сам и даље у контакту“.
Тајван?
„Уф... Специфична и прелепа земља, стварно. Шта бих могао да кажем за Тајван?Догађало нам се да се после тренинга сви заједно молимо Исусу Христу, они то причају на енглеском. Пар пута сам био изненађен јер се молимо Господу Богу да следећу утакмицу погодимо више шутева од противника, што је мени било чудно, па сам одлучио да не учествујем у тим молитвама јер се не молим се да бих трговао, нисам на кванташу. Завршимо тренинг, молимо се. Сам ритуал је леп, али саме речи нису биле баш мени присне. Можда је то и до културолошке разлике. Прелепо је и зелено, на једном делу острва не дају да се гради да би се сачувала природа што је по мени феноменално“.
Кувајт?
„Јако лепа земља, има доста наших људи са којима сам имао јако леп однос. Највреднија валута на свету, кувајтски динар. Опет сам трошио динаре, али у мањој количини, а-ха-ха. Један њихов је око 350 наших динара. Памтићу Кувајт и по томе што сам Божић у тој земљи дочекао у Грчкој православној цркви, са још 20 Етиопљана. Као сцена из Алан Форда. Долази високи бели лик и двадесетак тамнопутих људи и сви су дошли да се моле, исте су вероисповести. У Етиопији и Еритреји има доста православаца. Нисам наилазио на наше богомоље по земљама где сам играо, углавном су то биле руске или грчке, не сећам се да сам видео нашу“, објашњава Аљоша.
Монголија?
„Монголија је мислим најразређеније насељена земља на свету, са великом површином и малим бројем становника. Живе у неколико градова који су у 200-300 километара. Међу њима је и Улан Батор у ком заиста има шта да се види. Јако је незгодан за обилажење због саобраћаја који је... катаклизмичан. Куриозитет је да сам био тамо ове зиме која је била најхладнија у последњих 30 година, тако да се нисам баш лепо провео. То што сам био напољу, било је баш хладно. Џингис Кан је на скоро свим новчаницама, на брду на које је гледао мој стан мислим да су у камену уклесали његов профил. Џингис Кан је тамо главни лик“, препричава нам Митровић занимљиву епизоду из узбудљиве каријере.
Одмах после Монголије био је ред на Иран?
„Из Ирана сам се вратио пре три седмице. Први пут сам се сусрео са том земљом, они су једна од кошаркашки најписменијих земаља у Азији. Заиста сам уживао, истински. Феноменалан народ, отвореног ума. Веома су гостољубиви. Питаш једног саиграча да ти помогне, тројица прискачу у помоћ. Скоро нисам наишао на такву топлину. Држава је прелепа. Све оно што сам видео - остао сам без даха. У Техерану сам био, феноменалан је град, подсећа ме јако на Атину“, у даху прича Митровић.
Да се човек запита - шта даље? Где ће Аљошу даље одвести кошаркашки путеви?
„Са мном се дефинитивно испоставило да се никада не зна, а-ха-ха. Оно што ми је најважније је да се добро спремим и да одем спреман на нову дестинацију, а то ће се сигурно десити. Видећемо да ли ће бити Азија или Европа“.
Бог нас је чувао у Партизану те 2010. године
Наравно, највеће успехе у каријери Митровић је направио са Партизаном са којим је био шампиона АБА лиге, као и учесник Фајнал фора Евролиге. Када год се спомене та година, Аљоши се вероватно појави осмех на лицу.
„Како да се не појави осмех на лицу. Врхунац каријере. Доста легендарних евролигашких играча то нису доживели (да играју на Ф4). Када се тога сетим још сам више захвалан што сам био благословен да то искусим. Што се тиче Фајнал фора, ванвременско искуство, шта рећи“.
Била је то најбоља Партизанова сезона у овом веку, праћена невероватним преокретима, резултатима и чудима попут оне Кецманове тројке против Цибоне.
„Поклопило се све што се могло поклопити и на терену и ван терена. Кохезија са навијачима. Једна велика бајка. Негде ти се да, негде ти се одузме, али та сезона нас чини поносним. Бог нас је чувао целе сезоне, видео је колико је било добре енергије и све оно што се дешавало није било случајно“, закључио је васкршњи интерву за Спутњик Аљоша Митровић.
