Застава Србије - Sputnik Србија, 1920
СРБИЈА
Најновије вести, анализе и занимљивости из Србије

„Ми говоримо, јер они не могу“ – Срби који су доживели злочине сведочили у УН

© Tanjug / Zoran ColicПанел дискусија "Ми говоримо јер они не могу - Гласови који треба да се чују"
Панел дискусија Ми говоримо јер они не могу - Гласови који треба да се чују - Sputnik Србија, 1920, 22.05.2024
Пратите нас
У седишту Уједињених нација у Њујорку одржана је панел дискусија на којој су говориле жртве и сведоци рата у БиХ, на којој је присуствовао и председник Србије Александар Вучић. Панел је почео минутом ћутања за жртве рата у БиХ.
Панел дискусију на тему "Ми говоримо, јер они не могу - гласови које треба чути", на коме ће жртве рата у БиХ изнети своја сведочења, организовала је Стална Мисија Србије при УН, а отворио је генерални конзул Србије у Чикагу Дамјан Јовић.
На панелу су говорили Душка и Светлана Станић, Ранко Ристић, Дијана Ивановић, Мирослав Јовић и стручњак за право Грегори Роди.
Прва се обратила Душка Станић која је имала осам година када је избио рат у бившој Југославији.
"Живела сам са мајком, оцем и две сестре у малом селу у западној Босни. Наше село је било чаробно место за одрастање. Није било битно да ли су наши пријатељи Срби, Бошњаци или Хрвати. Играли смо се заједно, наше породице су радиле заједно, славили су заједно и према својој деци су се односили једнако. Нажалост, једног хладног априлског јутра, кад сам се спремала за школу, мајка ми је рекла да школе неће бити", рекла је Душка Станић.
Навела је да није схватила шта се дешава и због чега мора да остане код куће да се игра са сестрама.
"Нисам схватила да смо ми мањина у граду у којем живимо и да ће нас одвести у концентрациони логор. Следећа два месеца смо провели у кућном притвор, нисмо могли да изађемо напоље, нисмо могли да се играмо ни да видимо пријатеље. Јели смо само храну која је била доступна у нашој кући", навела је Душка Станић.
Како је навела, ноћу су слушали како одрасли шапућу и покушавали да схвате шта се догађа и због чега не могу да изађу да се играју са друговима...
Светлана Станић у време рата имала је шест година и испричала о свом искуству и својим страховима које је доживела.
"Једно конкретно искуство је дан који је урезан у мом сећању и остаће заувек. Иако сам имала само шест година, сећам се тога као да је било јуче. Село у ком смо се налазиле у логору, кретала сам се од рођака у кућу где смо били смештени, кад сам изашла напоље, схватила сам да сам сама и питала сам се шта се свима десило, свима око мене. Група војника ушла је у село и била сам преплашена, потпуно сама, па сам се сакрила у грму надајући да ме нису видели", испричала је Светлана.
Онда су војници, каже, уперили пушку у њеног стрица, затим мучили и тукли док се нису задовољили, а онда оставили да се бори за живот.
"Док сам гледала уплашена да изађем, чекала сам док нису сви отишли и кад сам мислила да је безбедно, отрчала сам у кућу да потражим помоћ. Кад сам покуцала на врата, нико ми није отворио, Разлог што нико није отворио врата, јесте јер су и они били уплашени да војници не дођу опет да би нас мучили", рекла је Светлана.
Ово сећање, каже, остало је до данас и 30 година касније.
Обратио се и Ранко Ристић, који је подсетио на злочине који су се догађали током Другог светског рата, а да једна од жртава био и његов прадеда Петар Ристић, јунак Првог светског рата, а да су га првих дана Другог светског рата комшије из суседног села одвеле у Јасеновац.
Додао је да је он рођен 1973. године и да је васпитан као Југословен, тако да не види разлику између Бошњака, Хрвата и Срба и да су му најбољи пријатељи били муслимани.
Рат је почео када је био у завршним разредима средње школе и да је виђао све више графита. Присетио се када су 4. маја 1992. људи у паравојним унифромама зауставили њега и оца.
"Претили су нам пушкама, претражили су кола испретуравши све унутра. После претраге су нам наредили да се вратимо у град и да нам је забрањено да изађемо. Када се мој отац пожалио, мој бивши пријатељ Сенад је пуцао изнад моје главе, а онда ми ставио, прислонио цев пушке на слепоочницу и рекао да се вратим или ће ме убити. То никада нећу заборавити, ни израз на очевом лицу. Ја сам данас отац и када погледам свог сина, не могу се замислити у тој ситуацији", рекао је Ристић.
Навео је како су после тога у року од 10 минута сакупили све што су могли, покупили мајку, брата и пса и побегли у супротном смеру, једва избегавши другу блокаду пута.
Истакао је како су у селу Возућа убили ћерку његовог прадеде Ковиљку Ристић Пашалић тако што су је силовали, заклали и одсекли дојке, а рекао је и да јој је грло потпуно пресечено и гркљан извађен.
Додао је да су након тога прешли у следећу кућу и на исти начин убили и Ранку Пантелић.
"Бошњачке снаге су наставиле са терором и у то време је преко 3.000 терориста Ал Каиде дошло у Босну да се боре против Срба, али и против Хрвата", навео је Ристић.
Показивао је фотографије бораца Ал Каиде са главом Благоја Благојевића, који је француски држављанин, као и још двојице српских заробљеника којима су такође одрубљене главе.
Показивао је фотографије бораца Ал Каиде са главом Благоја Благојевића, који је француски држављанин.
Упитао је шта је са 30.000 Срба који су погинули у Босни и додао да не жели да правда ниједан ратни злочин и да би први гонио Србе који су их починили.
Дијана Ивановић испричала је причу о својој породици током рата. Рођена је у Лимну у Босни и Херцеговини, месту у којем је пре рата живело 5.000 Срба, а данас их је остало само 20.
Знајући страхоте и цивилне губитке које су Срби искусили у Другом светском рату, Дијанини родитељи су 1991. одлучили да пошаљу своје четворо деце у Србију.
Они, како каже, нису желели да напусте свој дом и даље су се надали да ће се све решити у најбољем реду и надали су се миру.
"Веровали су да им нико неће нашкодити јер су били добри људи, познати у заједници по томе што су помагали другима, укључујући Хрвате и Бошњаке. Али моји родитељи су били Срби и ту је све почело", рекла је Дијана.
У мају 1992. године пет хрватских војника је дошло и одвело њеног оца Радета на испитивање и он се никада више није вратио кући.
Прво је, каже, био смештен у полицијску станицу са многим другим Србима, а касније је послат у средњу школу "Иван Горан Ковачић" која је била претворена у концентрациони логор за Србе, а који су водили Хрвати и Бошњаци.
Смештен је, каже, у малу собу девет квадрата са још 12 Срба, који су били из Србије, али су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији.
"Ови Срби су ухваћени и доведени у логор у Лимну. Мој отац је рекао да је један сироти човек свакодневно мучен и на крају убијен. Мој отац је такође мучен свакодневно пет и по месеци, углавном од стране хрватских полицајаца, који су му били пријатељи пре рата. Бошњачки пријатељи и суседи су хватали своје суседе Србе и то се све понављало и то у великој мери", испричала је Дијана.
Адвокат из Вашингтона Грегори Тоси, који је радио као генерални конзул за америчке сенаторе и чланове Представничког дома и као парничар у међународним споровима, истакао је да они који су сведочили не траже ништа друго сем једнаке правде.
"Они траже да све жртве имају једнаку правду – и српске, и хрватске и бошњачке – а Резолуција која се налази испред УН-а, заправо, не води ка томе", рекао је Тоси.
Истакао је да су то сведоци данас јасно и лепо предочили и да би Резолуција која се односи на све жртве и једнакој правди за све, била решење.
"Чули смо и о онима који нису успели да преживе. Нисмо чули да су они део те једначине резолуције, и ова Резолуција их неће укључити. Важно је да се има на уму, када се размишља о резолуцијама, да се у обзир узму учесници, а у случају БиХ то су и Срби, и Хрвати и Бошњаци", закључио је Тоси.
Сматра да Срби нису узети у обзир приликом уобличавања Резолуције.
"Она ће само да направи даља непријатељства", нагласио је Тоси.
Панел дискусија у УН на којој говоре жртве и сведоци рата у БиХ, Александар Вучић  - Sputnik Србија, 1920, 22.05.2024
СРБИЈА
Вучић у Њујорку: Молим вас, размотрите своје одлуке још једном
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала