Аутогол Алтернативе за Немачку изазвао разлаз на европској десници
© Tanjug / Sebastian Kahnert/dpa/dpa via AP
Пратите нас
Десничарске партије у ЕУ процениле су да ће мање изгубити изласком на изборе за Европски парламент без сарадње са Алтернативом за Немачку чији ће аутогол постигнут на теми из историје спречити њен даљи раст и у самој Немачкој, сматра аналитичар Бранко Павловић.
Уочи предстојећих избора за Европски парламент прогнозирало се да ће десне снаге остварити никад бољи резултат, чак толико добар да би њихова посланичка група Идентитет и демократија могла да угрози лево-либералну хегемонију унутар ове институције.
Разлаз на десници због СС-оваца
По свему судећи, то се неће десити јер је сасвим сигурно да су се разишли Национално окупљање Марин Лепен и Алтернатива за Немачку (АфД). Из Националног окупљања кажу да ни после избора 9. јуна ове две странке више неће сарађивати.
Осим Националног окупљања, од АфД-а су се дистанцирали италијанска Лига Матеа Салвинија, шпански Вокс, Орбанов Фидес, скандинавски десничари, чак и аустријски ФПО.
Као непосредни повод за прекид сарадње наводи се интервју носиоца листе АфД-а Максимилијана Краа за италијански лист „Република“ у коме је рекао да нема колективне кривице за злочине и да је одговорност увек индивидуална.
Упитан да ли то важи и за припаднике СС-а, Кра је одговорио да није сваки припадник СС-а аутоматски био злочинац, иако је међу њима проценат злочинаца био велики.
Кључно питање – одбрана од Америке
Одвојени излазак на изборе за Европски парламент свакако је непријатност за десницу и до њега је дошло јер су се сви осим АфД-а водили унутрашњим позиционирањем у својим земљама, каже за Спутњик аналитичар Бранко Павловић.
Просто, за бирачко тело Француске никакво кокетирање са СС-ом није прихватљиво, без обзира што бисмо у историографском смислу и међу СС-овцима нашли људе који су били заведени и нису окрварили руке, додаје Павловић.
„Али то вам је као да код нас говорите о усташама и кажете 'можда је тамо међу њима неко био прихватљив', а то нико живи у Србији неће да чује. Тако је исто и у Француској. Тако да су људи из АфД-а потпуно непотребно изашли са тим историјским темама и са ставом који онемогућава друге политичаре да могу да остану у политичком савезу са њима и то на једној данас не тако битној теми. Јер овде је данас питање да се одбраниш од америчког утицаја. То је данашњи циљ, а не да распредаш приче шта је било у Другом светском рату. Ти процеси су диктирани позиционирањем Лепенове у Француској и свих других у својим државама.“
Закуцавање Алтернативе
Павловић сматра да врло вероватно неће доћи до сарадње европских десничара са АфД-ом ни после избора, а тај случај је врло поучан и за нас јер „ископавање тих прича од пре 80 година и тражење данашњег решења у нијансирању прошлости је потпуно бесмислена ствар“.
АфД се просто закуцала и то ће је коштати и на унутрашњем плану у самој Немачкој, јер било какво позивање на Хитлера апсолутно ограничава могућност раста подршке грађана, истиче Павловић.
Мелонизација – проамерички десничари
Иако поједини аналитичари сматрају да је раскол између Лепенове и АфД-а доказ да европска десница иде ка тзв. мелонизацији, односно прихватању геополитичких циљева глобалиста, Павловић се не слаже са том констатацијом.
Јер Марин Лепен је далеко озбиљнија од премијерке Италије Ђорђе Мелони, која је увек била на страни атлантиста, додаје Павловић.
„Она је увек била пероамерички политичар осим на том идеолошком плану – нација, жена… Све друго је било стопостотно америчко. Она никад није имала никакве изјаве у геополитичком смислу које би показале да она није проамерички политичар, али јесте на овом идентитетском плану: Не дају ми да кажем да сам жена, мајка, Италијанка, католкиња – то су биле њене теме у Италији. А можете да мислите из угла глобалитичког империјализма колико њих секира читава та идеја. Лепо би им било да униформишу десницу али није им то кључно.“
Ко је права десница у ЕУ
У Француској су и левица и десница доста антиглобалистичке, док у Италији нема чврсте антиглобалистичке позиције ни у једном сегменту њиховог политичког спектра. АфД је свакако у изразитој суверенистичкој и суштински антиглобалистичкој политици везаној за Немачку, и то из практичних разлога, сматра Павловић.
Кад је реч о остатку европских десничара, у Немачкој и Француској су знатно чвршћи антиглобалисти него у Италији и Шпанији, док су скандинавске земље у некаквом свом превирању.
„Видите померања у Данској али ти су процеси значајно спорији. Они су много више повезани у својој антируској политици са Америком и њихови процеси отрежњења ће трајати значајно дуже. Али требало би опет имати у виду да су и Данска и Шведска задржале своју валуту и у том смислу је њихов економски маневарски простор много већи него код држава које су у еврозони“, закључио је Павловић.
Погледајте и:
