https://sputnikportal.rs/20240609/nista-nije-gotovo-dok-sve-nije-gotovo-jermenski-brodolom-kao--opomena-video-1173257301.html
Ништа није готово док све није готово: Јерменски бродолом као – опомена /видео/
Ништа није готово док све није готово: Јерменски бродолом као – опомена /видео/
Sputnik Србија
Ништа није готово док све није готово! Једно од правила у политици које се мора примењивати увек, а нарочито када се ради о „тврдим“ државним интересима и... 09.06.2024, Sputnik Србија
2024-06-09T17:01+0200
2024-06-09T17:01+0200
2024-06-09T17:01+0200
свет
свет
свет – политика
емисија „пророк“
анализе и мишљења
јерменија
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/0a/04/1162022219_0:0:2955:1663_1920x0_80_0_0_3bd3814bd0d4f006c5e426d3ed1435e9.jpg
Мада, пракса показује другачије. Под притиском домаће јавности, странаца, дипломата, медија, бирократског апарата, страначких структура, пословне и културне елите, или услед рђавих процена доносиоци одлука често попусте и пре него што је све готово.Тако се пораз у једној бици и буквално претвара у изгубљени рат. Субјективни доживљај постаје објективна стварност.Везано за прилике у Србији, кампања о „неопходности одустајања од Косова“ бејаше баш силна по интензитету и широка по обиму пуних десетак година, па се тада могло одлично приметити како функционише описани процес. Није та кампања ни до данас престала, али је протоком времена јењавала. Ништа није „готово на Косову“ зато што све није готово. Јасно је шта се подразумева под појмом „све“.Јерменски бродоломУсуд Николаја Пашињана, јерменског премијера, представља илустративни пример о томе шта се деси када кључни доносилац одлука побрка субјективне доживљаје и објективну стварност.Посматрано из угла „тврдих“ државних интереса и стратешких циљева Јерменија је доживела тежак „бродолом“.Почетак тог процеса свакако се може датирати на новембар 2020. године и завршетак Другог карабашког рата. Из тог сукоба Азербејџан је изашао као несумњиви победник. Рђаве процене Пашињана (или политичког руководства Јерменије које персонификује Пашињан) свакако су довеле до таквог исхода.Генерал Оник Гаспарјан, тада начелник Генералштаба, тврди како је већ 30. септембра (рат је почео 27. септембра) обавестио премијера да „рат мора бити заустављен у року од неколико дана“ имајући у виду обим губитака који су снаге у Арцаху претрпеле.Јермени јесу пружили отпор, губици у људству напослетку су показали да је страдао сличан број бораца на обе стране, али је азербејџанска војска била опремљенија, бројнија и мотивисанија.Изненађујуће, према речима главног војног инспектора Јерменије Мовсеса Хакобјана, Пашињан истог дана обуставља даљу мобилизацију (иначе, Хакобјан наводи да ионако нису успели да мобилишу довољан број резервиста) и позива добровољце да се придруже одбрани Нагороно Карабаха.Делује сасвим могуће како се влада суочила са међународним притиском, наставак мобилизације значио би и да оружани сукоб улази у нову фазу, односно да се Јерменија укључује у рат на сваки начин. Овако, остало се на неубедљивим тврдњама о помоћи добровољаца браћи у самопроглашеној републици на територији Азербејџана.Успут, ту самопроглашену републику Јереван никада није званично признао, иако је помагао.Делује сасвим могуће како је због ових сазнања уз посредовање Русије издејствовано и прво примирје 10. октобра, али новонастало стање није искоришћено и да се постигне задовољавајући мировни споразум.Обнова сукобаДевет дана касније обнављају се оружана дејства, упркос процени јерменског војног руководства да им такав развој систуације уопште не одговара.Пашињан није могао да ратује, за то није имао ресурсе, а истовремено је остао и непопустљив у преговорима, делом и због тога што се плашио реакције јавности.Опозиција је свакако реаговала, оптужујући га за издају 10. новембра када је коначно потписан договор о прекиду рата. Заузевши Шушу, Азербејџан јесте победио, али ништа није било готово зато што није и све било готово.Договор је подразумевао останак јерменског становништва на већем делу Нагорно Карабаха и успостављање Ланчинског коридора којим се повезују Степанакерт и Јереван, уз учешће руских мировних снага. Азербејџанска екслава Нахчиван није повезана са Бакуом, па је то могао бити предмет будућих преговора.Стара је тежња азербејџанских власти да се преко територије Јерменије успостави Зангезурски коридор између матице и ексклаве у дужини од 40 километара. Једноставно, имало се шта чувати и могло се о томе разговарати уз предлагање компромиса.Компромиси могу бити и болни, поготово после изгубљеног оружаног сукоба, могу се одразити и на рејтинг политичара, због тога се губи власт, но у таквим тренуцима неопходно је поразмислити и шта је алтернатива!? Одржавање рејтинга и чување власти не смеју бити испред „тврдих“ државних интереса и стратешких циљева.Даље колебање око примене договореног, лутање у креирању спољне политике уз тражење савезника у САД и Француској, а што је подразумевало и сулудо ширење антируског наратива, допринели су да конфузија траје, да азербејџанске снаге још једном акцијом натерају управу у Степанакерту на „самоукидање“ и да се после четири године дође до данашњих околности.Совјетске границеА околности су такве да је Пашињан у потпуности пристао на демаркацију границе са Азербејџаном по „совјетском решењу“. Унутрашња, међурепубличка граница из доба Совјетског Савеза сада је међудржавна.Зато је Јерменија морала да „врати“ четири села Азербејџану. Пашињан се бранио тезом како је „могућ нови рат уколико не испуни захтеве Бакуа о предаји пограничних села.“ Током априлске расправе са опозицијом која га још жешће него икада раније прозива за „издају“ направио је лапсус узвикнувши: „Све што је азербејџанско треба да контролише Азербејџан, све што је јерменско – Азербејџан.“Пашињан је након „бродолома“ посвећен миру са Азербејџаном, нова реторика је потребна и за „убрзавање евроинтеграција“.Остаје нејасно зашто за мир није био раније, док је још макар и делимично могао бранити Јермене у Арцаху. „Совјетско решење“ било је и постојање аутономне области Нагорно Карабаха у оквиру Азербејџана, могао је и то бити предмет преговора у новембру 2020. године. Није био! Као што ни други детаљи нису искоришћени како би се спречио овакав исход.Субјективни доживљај прихваћен је као објективна реалност још у новембру 2020. године, зато је то и постао у априлу 2024. године. У априлу 2024. године све је постало – готово! Или још увек није? Јер, ако Јерменија жели „трајни мир“ са Азербејџаном, онда је логично претпоставити да ће се отворити питање успостављања Зангезурског коридора. Већ је било идеја да ЕУ учесвује у финансирању пројекта. Пошто је старо готово, дефинише се ново које може бити сасвим различито од претходног.Ништа није готово док све није готово. А све није готово докле год постоји нешто да се брани. Околности се мењају, одбрана се исплати, макар и на дуги рок. За нестрпљиве, који би да све прогласе готовим и пре него што је готово, ту су слике из Јерменије као упозорење како изгледа једно друштво које доживи „бродолом“.
јерменија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, емисија „пророк“, анализе и мишљења, јерменија
свет, свет – политика, емисија „пророк“, анализе и мишљења, јерменија
Ништа није готово док све није готово: Јерменски бродолом као – опомена /видео/
Ништа није готово док све није готово! Једно од правила у политици које се мора примењивати увек, а нарочито када се ради о „тврдим“ државним интересима и стратешким циљевима.
Мада, пракса показује другачије. Под притиском домаће јавности, странаца, дипломата, медија, бирократског апарата, страначких структура, пословне и културне елите, или услед рђавих процена доносиоци одлука често попусте и пре него што је све готово.
Тако се пораз у једној бици и буквално претвара у изгубљени рат. Субјективни доживљај постаје објективна стварност.
Везано за прилике у Србији, кампања о „неопходности одустајања од Косова“ бејаше баш силна по интензитету и широка по обиму пуних десетак година, па се тада могло одлично приметити како функционише описани процес. Није та кампања ни до данас престала, али је протоком времена јењавала. Ништа није „готово на Косову“ зато што све није готово. Јасно је шта се подразумева под појмом „све“.
Усуд Николаја Пашињана, јерменског премијера, представља илустративни пример о томе шта се деси када кључни доносилац одлука побрка субјективне доживљаје и објективну стварност.
Посматрано из угла „тврдих“ државних интереса и стратешких циљева Јерменија је доживела тежак „бродолом“.
Почетак тог процеса свакако се може датирати на новембар 2020. године и завршетак Другог карабашког рата. Из тог сукоба Азербејџан је изашао као несумњиви победник. Рђаве процене Пашињана (или политичког руководства Јерменије које персонификује Пашињан) свакако су довеле до таквог исхода.
Генерал Оник Гаспарјан, тада начелник Генералштаба, тврди како је већ 30. септембра (рат је почео 27. септембра) обавестио премијера да „рат мора бити заустављен у року од неколико дана“ имајући у виду обим губитака који су снаге у Арцаху претрпеле.
Јермени јесу пружили отпор, губици у људству напослетку су показали да је страдао сличан број бораца на обе стране, али је азербејџанска војска била опремљенија, бројнија и мотивисанија.
Изненађујуће, према речима главног војног инспектора Јерменије Мовсеса Хакобјана, Пашињан истог дана обуставља даљу мобилизацију (иначе, Хакобјан наводи да ионако нису успели да мобилишу довољан број резервиста) и позива добровољце да се придруже одбрани Нагороно Карабаха.
Делује сасвим могуће како се влада суочила са међународним притиском, наставак мобилизације значио би и да оружани сукоб улази у нову фазу, односно да се Јерменија укључује у рат на сваки начин. Овако, остало се на неубедљивим тврдњама о помоћи добровољаца браћи у самопроглашеној републици на територији Азербејџана.
Успут, ту самопроглашену републику Јереван никада није званично признао, иако је помагао.
Делује сасвим могуће како је због ових сазнања уз посредовање Русије издејствовано и прво примирје 10. октобра, али новонастало стање није искоришћено и да се постигне задовољавајући мировни споразум.
Девет дана касније обнављају се оружана дејства, упркос процени јерменског војног руководства да им такав развој систуације уопште не одговара.
Пашињан није могао да ратује, за то није имао ресурсе, а истовремено је остао и непопустљив у преговорима, делом и због тога што се плашио реакције јавности.
Опозиција је свакако реаговала, оптужујући га за издају 10. новембра када је коначно потписан договор о прекиду рата. Заузевши Шушу, Азербејџан јесте победио, али ништа није било готово зато што није и све било готово.
Договор је подразумевао останак јерменског становништва на већем делу Нагорно Карабаха и успостављање Ланчинског коридора којим се повезују Степанакерт и Јереван, уз учешће руских мировних снага. Азербејџанска екслава Нахчиван није повезана са Бакуом, па је то могао бити предмет будућих преговора.
Стара је тежња азербејџанских власти да се преко територије Јерменије успостави Зангезурски коридор између матице и ексклаве у дужини од 40 километара. Једноставно, имало се шта чувати и могло се о томе разговарати уз предлагање компромиса.
Компромиси могу бити и болни, поготово после изгубљеног оружаног сукоба, могу се одразити и на рејтинг политичара, због тога се губи власт, но у таквим тренуцима неопходно је поразмислити и шта је алтернатива!? Одржавање рејтинга и чување власти не смеју бити испред „тврдих“ државних интереса и стратешких циљева.
Даље колебање око примене договореног, лутање у креирању спољне политике уз тражење савезника у САД и Француској, а што је подразумевало и сулудо ширење антируског наратива, допринели су да конфузија траје, да азербејџанске снаге још једном акцијом натерају управу у Степанакерту на „самоукидање“ и да се после четири године дође до данашњих околности.
А околности су такве да је Пашињан у потпуности пристао на демаркацију границе са Азербејџаном по „совјетском решењу“. Унутрашња, међурепубличка граница из доба Совјетског Савеза сада је међудржавна.
Зато је Јерменија морала да „врати“ четири села Азербејџану. Пашињан се бранио тезом како је „могућ нови рат уколико не испуни захтеве Бакуа о предаји пограничних села.“ Током априлске расправе са опозицијом која га још жешће него икада раније прозива за „издају“ направио је лапсус узвикнувши: „Све што је азербејџанско треба да контролише Азербејџан, све што је јерменско – Азербејџан.“
Пашињан је након „бродолома“ посвећен миру са Азербејџаном, нова реторика је потребна и за „убрзавање евроинтеграција“.
Остаје нејасно зашто за мир није био раније, док је још макар и делимично могао бранити Јермене у Арцаху. „Совјетско решење“ било је и постојање аутономне области Нагорно Карабаха у оквиру Азербејџана, могао је и то бити предмет преговора у новембру 2020. године. Није био! Као што ни други детаљи нису искоришћени како би се спречио овакав исход.
Субјективни доживљај прихваћен је као објективна реалност још у новембру 2020. године, зато је то и постао у априлу 2024. године. У априлу 2024. године све је постало – готово! Или још увек није? Јер, ако Јерменија жели „трајни мир“ са Азербејџаном, онда је логично претпоставити да ће се отворити питање успостављања Зангезурског коридора. Већ је било идеја да ЕУ учесвује у финансирању пројекта. Пошто је старо готово, дефинише се ново које може бити сасвим различито од претходног.
Ништа није готово док све није готово. А све није готово докле год постоји нешто да се брани. Околности се мењају, одбрана се исплати, макар и на дуги рок. За нестрпљиве, који би да све прогласе готовим и пре него што је готово, ту су слике из Јерменије као упозорење како изгледа једно друштво које доживи „бродолом“.
