Насер Орић као „јунак“: Турски интерес на Балкану – величање убице српске нејачи, али шта ми радимо?
© Фото : YouTube/screenshot/tabii resmiСцена из турске серије посвећене ратном злочинцу Насеру Орићу
© Фото : YouTube/screenshot/tabii resmi
Пратите нас
Турска је спонзор муслиманског фундаментализма и сепаратизма у БиХ. Сада, у мирнодопско доба, то непријатељство огледа се у пропагандним и политичким активностима, каже за Спутњик бивши министар културе Владан Вукосављевић поводом најаве турске серије о Насеру Орићу.
Турска серија посвећена ратном злочинцу Насеру Орићу прати причу „о хероју који је променио ток босанског рата између 1992. и 1995. године“, наводи се у синопсису. У Републици Српској оцењено је да је серија о Орићу још један пуцањ у 3.267 српских жртава средњег Подриња и Бирача, чију крв на рукама носи овај озлоглашени командант.
Турски интерес – глорификација ратног злочинца и убице нејачи
Из Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС поручују да је ово наставак величања добро познатих српских џелата.
Турска национална кућа ТРТ, којој је поверена продукција серије о муслиманском команданту Орићу чије име је за Србе синоним за страдање и неправду, снимила је и „успешну серију“ о Алији Изетбеговићу 2018. године.
„Глорификовање ратног злочинца Насера Орића је у турском пропагандном интересу, а за рачун муслимана у БиХ. Они тог ратног злочинца и убицу нејачи доживљавају као хероја, у томе имају подршку међународних судова и лажних исфабрикованих институција. Просто, води се један пропагандни психолошки рат против српског народа из разних центара – нешто из Берлина, Вашингтона, Брисела, а бога ми, добар део иде и из Загреба, Истанбула итд. Према томе, то треба тако посматрати – Турци раде свој турски посао, Турци раде оно што увек раде, и кад је у питању политика, и турски интереси, и интереси муслимана на овом простору и нас то не би требало да чуди“.
Турци раде свој посао, проблем је што ми не радимо свој
Међутим, требало би да нас то што ми ниподаштавамо наше хероје ослободилачког рата 1991-1995. у БиХ и Хрватској, односно зашто српски јунаци нису тема филмова, књига и других манифестационих алата из области популарне културе, додаје Вукосављевић.
„Ако ми не правимо филмове о Игманској бригади, о 'Вуковима са Вучјака', бијељинским 'Пантерима' и другим истински доказаним херојима у одбрани српског народа од муслиманско-хрватске и америчко-немачко- француске агресије 1991/95. онда не треба да нас чуди оно што наши политички и историјски противници раде. Они раде свој, али ми не радимо свој посао. Очекивати од Турске да буде скруполозна према осећањима жртава Орићевог геноцида над Србима у Подрињу наивна је претпоставка. Просто, тога неће бити, овај свет је незгодно место за живот и ствари тако функционишу.“
Не би требало да очекујемо да ће наш посао уместо нас радити Турци или Хрвати, и докле год не будемо радили свој посао, ми ћемо се вајкати како Турци и други „Турци“ воде пропагандни рат против нас, додаје Вукосављевић.
Да ли ћемо Насера гледати на српским телевизијама
Подсећајући на својевремену кампању одређених кругова у Србији да се на РТС прикаже пропагандистички филм „Кво вадис Аида“, Вукосављевић каже да га не би чудило да покрену и кампању о приказивању серије о Орићу, мада „можда наивно не верује да ће до тога доћи“.
„Србија је потпуно премрежена непријатељским или полунепријатељским невладиним организацијама финансираним из разних центара моћи, наравно и из Истанбула. У Рашкој области има таквих покрета и организација које ће вероватно и дати такав предлог или ће приказивати на локалним телевизијама такву турску серију, уколико јавно тужилаштво у Новом Пазару не буде довољно будно и свесно, што претпостављамо да неће бити. Нажалост. То не треба да нас чуди јер смо ми у једном стању великог притиска, у стању које смо сами дозволили. Можда не свако од нас понаособ, али просто, елита је у последњих четврт века дозволила једну потпуну окупацију у безбедносном сектору, у области културе и информисања, практично, у свим областима значајним за јавни интерес.“
Постали смо имуни на злочињења такве врсте и у стању смо једне интелектуалне и духовне поробљености, и у одсуству националне енергије, сматра Вукосављевић.
„Док се не пренемо и ослонимо се на обе ноге, свакаква чуда и зла могу да нас снађу“, закључио је наш саговорник.
Погледајте и: