https://sputnikportal.rs/20241201/za-rubriku-verovali-ili-ne-kad-zapadnjaci-postave-na-vlast-domacicu-umesto-lukasenka-1180029858.html
За рубрику „Веровали или не“: Кад западњаци „поставе на власт“ домаћицу уместо Лукашенка
За рубрику „Веровали или не“: Кад западњаци „поставе на власт“ домаћицу уместо Лукашенка
Sputnik Србија
На одржаној Београдској безбедносној конференцији, коју судећи по темама, тезама и учесницима суштински са „Београдом“ везује искључиво место одржавања... 01.12.2024, Sputnik Србија
2024-12-01T17:20+0100
2024-12-01T17:20+0100
2024-12-01T17:20+0100
свет
емисија „пророк“
свет
свет – политика
белорусија
европска унија (еу)
александар лукашенко
избори
светлана тихановска
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/08/0a/1123179161_0:68:3101:1812_1920x0_80_0_0_8d603dab89d604447baaabcbee9bf72f.jpg
Своејвремено, Тихановска је себе назвала „политичарем из нужде“ и констатовала како је пре изненадног уласка у политичке воде била „домаћица“. Занимљивија од њених, једних те истих обраћања, свакако је понуђена биографија.Лажно представљањеЕлем, Тихановска је представљена као „национални лидер Белорусије, шеф Јединственог прелазног кабинета и изабрани председник Белорусије“. Титулу „националног лидера“ доделио јој је литвански премијер августа 2020. године, шта је Јединствени прелазни кабинет нико живи тачно не зна, а изабрани председник постала је зато што су то тако проценили „независни посматрачи“ на изборима. Наравно, ово је за рубрику „Веровали или не“.Литвански премијер проглашава „белоруског националног лидера“, а на основу утиска посматрача симулира се успостављање некакве паралелне власти у егзилу.И онда то европске земље фактички признају, а ваљда би требало и нама у Србији представити као нормално. Пред овим измаштаним животописом и неспретном конструкцијом и самопроглашени венецуелански председник Хуго Гваидо изгледа озбиљно. Што само показује колико је данас европска политика неозбиљна.Лукашенко осам пута јачиПолитика се не води на измаштаним конструкцијама, већ кроз тражење одговора у стварним околностима. А стварне околности су такве да Лукашенко убедљиво побеђује већ неколико пута за редом, са преко 80 посто освојених гласова.На прошлим изборима освојио је осам пута више гласова од Тихановске. Осам пута више, не осам посто више!Од избора до избора, и поред силне спољне подршке, расцепкана опозиција није у стању ни да хомогенизује тих двадесетак посто гласова, што је у својој књизи о ненасилном отпору не тако давно навео и Срђа Поповић.Стварне околности су и да се у Белорусији живи сасвим пристојно, чак и боље него у читавом низу европских земаља, да је то „јака социјална држава“ са практично бесплатним системима школства, здравства, свега везаног за родитељство и подизање деце, да институције функционишу, незапосленост се након економске кризе и инфлације од пре једне деценије креће од 1-2%, камате на кредите су ниже него другде, а цене хране, енергената и станова неупоредиво мање него на пример на Балкану (што се просечне плате тиче, ту мало заостају за Балканом, она је око 650 евра, али ако се пореди паритет према куповној моћи – за те новце може се у Минску далеко више купити него за просечну плату у било којој балканској држави).Још два утиска везана за живот у Белорусији су и да се ради о вероватно најчистијој земљи у Европи и сасвим сигурно – најбезбеднијој земљи у Европи. За такав доживљај безбедности заслужни су пре свега предусретљиви и гостољубиви људи. Има нешто и у културном моделу, пристојност и васпитаност промовишу се као врлине, оно што је друштвено прихватљиво дијаметрално је супротно постмодернистичким трендовима и разним накарадностима.Сулуда политика ЗападаСтварне околности представљали су и покушаји да се кроз дијалог Белорусија приближи ЕУ, што је била опција у другој деценији текућег века и за шта је постојало расположење у Минску. Стварне околности су и да је Белорусија била медијатор првих сусрета руских и украјинских делегација након ескалације кризе 2014. године и да је дипломатија ове земље поступала конструктивно, улажући огроман напор да би се постигли Мински споразуми.Слика о дометима белоруских власти и уопште о Белорусији – не може бити црно-бела. Може се Лукашенко од стране ЕУ називати аутократом сваки дан, може се инвестирати у невладин сектор који ће то потврђивати, могу се (зло)употребљавати међународне организације да се тај наратив одржава, али то неће променити стварне околности.Свакако, проблеми постоје, али о њима се мора расправљати. Ништа се не добија оваквим приступом, сулудом политиком одбацивања Белорусије.А та политика ЕУ отишла је предалеко лета 2020. године. У приложеној биографији Тихановске стоји:„Белоруски антиратни активисти предвођени Тихановском водили су партизански отпор у Белорусији саботирајући железнички транспорт руских трупа, као и волонтирањем за јединице са белоруским особљем које се боре за Украјину“. Још једну бајку о овој „домаћици“ која сада постаје белоруски Че Гевара можемо оставити по страни. Тек, овај пасус важан је због две опсервације. Теза о партизанском отпору (најпре о партизанском сајбер отпору) „закотрљала се“ одмах након августа 2020. године. После фебруара 2022. године добила је нову димензију. Партизански отпор, посматрано из садашње перспективе и из угла методологије извођења обојених револуција (а литература на ту тему већ је довољно обимна), требало је да послужи као додатак „дешавањима на улицама“ Минска и да се надовеже на протесте.Прво, ако је то тачно, онда је Лукашенко био сасвим у праву када је говорио да иза свега што се тада одигравало стоје западне обавештајне структуре.Друго, овим се заправо потврђује да је судски процес вођен против Тихановске у Белорусији (након што је побегла у Литванију) легитиман. Како деловати против некога ко се декларише као лидер партизанског отпора и хвали „саботажама“? Када би се нешто слично дешавало у било којој западној држави, такво деловање аутоматски би се подвело под терористички акт. При томе, на овај партизански отпор мотивишу се припадници крајње, екстремне деснице, на исти начин као у Украјини.Украјинци су имали Степана Бандеру и Романа Шухевича, белоруске колаборационисте предводили су Радослав Островски и Фабијан Акинчиц.Истина, поново афирмисати такву идеологију значајно је теже у Белорусији, пошто су последице Другог светског рата и немачке окупације биле разарајуће. Ипак, заговорника овакве политике – има. И такви су корисни савезници западним стратезима, али се то у разним извештајима и говорима уредно заобилази.Припремана и револуцијаТакође, нема дилеме како би деловала било која од западних држава када би се на тлу друге, незападне земље, прогласио некакав „национални лидер“ са својим „прелазним кабинетом“. То је темељно подривање суверенитета и најмање што се може десити јесте – прекидање дипломатских односа.Лета 2020. године, у Белорусији, по свој прилици, јесте припремана револуција. Та револуција имала је везе са свргавањем Лукашенка, али је још више везе имала са политичким променама након његовог свргавања.Дословно сви прозападни политичари оштро су критиковали Савезну државу Русије и Белорусије и истицали „зависност“ од Русије као прворазредно питање.Идентично као у Украјини, све по истом алгоритму. У неку руку, исто као и у Србији, само се код нас прозападно опредељење доказује понављањем бајате реченице о „косовској реалности“.Оно што је у Украјини прошло и до краја је концептуализовано, у Белорусији није прошло и сада је у потпуности пропало. То не значи и да се од покушаја дестабилизације одустало.Последњи подаци, које износе белоруске службе безбедности, говоре о обучавању терористичких група на територији чланица НАТО, са намером да се у скорој будућности организовано пребацују у југозападне области земље.Несумњиво, о бројним одлукама и потезима самог Лукашенка током његове дуге владавине може се полемисати. Али, од 2020. године останак и опстанак Лукашенка на власти контекстуализује се на сасвим другачији начин. Белорусија не само да није доживела судбину Украјине (са друштвеним поделама које су узроковале грађански рат 2014. године), већ се услед санкција ЕУ економски врло брзо преоријентисала на друга тржишта, диверзификовала своју производњу и избегла последице „западне изолације“, примљена је у ШОС, постала партнер у платформи БРИКС.„Политичари у егзилу“ предвиђали су „брзи колапс“ и „тотални фијаско“. Управо том речима. Али, у изразито нестабилном окружењу, Белорусија је у сваком погледу остала стабилна. У том контексту, од белоруских власти може се нешто и научити. Ко зна шта нас сутра чека!? Од несретне Тихановске не може се научити ништа. Апсолутно ништа. Зато што је оно што она представља апсолутно ништа. То показују и њена измаштана биографија и написане бајке о политичком ангажману.
белорусија
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
емисија „пророк“, свет, свет – политика, белорусија, европска унија (еу), александар лукашенко, избори, светлана тихановска
емисија „пророк“, свет, свет – политика, белорусија, европска унија (еу), александар лукашенко, избори, светлана тихановска
За рубрику „Веровали или не“: Кад западњаци „поставе на власт“ домаћицу уместо Лукашенка
На одржаној Београдској безбедносној конференцији, коју судећи по темама, тезама и учесницима суштински са „Београдом“ везује искључиво место одржавања, обратила се (у он лајн формату) и Светлана Тихановска.
Своејвремено, Тихановска је себе назвала „политичарем из нужде“ и констатовала како је пре изненадног уласка у политичке воде била „домаћица“. Занимљивија од њених, једних те истих обраћања, свакако је понуђена биографија.
Елем, Тихановска је представљена као „национални лидер Белорусије, шеф Јединственог прелазног кабинета и изабрани председник Белорусије“. Титулу „националног лидера“ доделио јој је литвански премијер августа 2020. године, шта је Јединствени прелазни кабинет нико живи тачно не зна, а изабрани председник постала је зато што су то тако проценили „независни посматрачи“ на изборима. Наравно, ово је за рубрику „Веровали или не“.
Литвански премијер проглашава „белоруског националног лидера“, а на основу утиска посматрача симулира се успостављање некакве паралелне власти у егзилу.
И онда то европске земље фактички признају, а ваљда би требало и нама у Србији представити као нормално. Пред овим измаштаним животописом и неспретном конструкцијом и самопроглашени венецуелански председник Хуго Гваидо изгледа озбиљно. Што само показује колико је данас европска политика неозбиљна.
Политика се не води на измаштаним конструкцијама, већ кроз тражење одговора у стварним околностима. А стварне околности су такве да Лукашенко убедљиво побеђује већ неколико пута за редом, са преко 80 посто освојених гласова.
На прошлим изборима освојио је осам пута више гласова од Тихановске. Осам пута више, не осам посто више!
Од избора до избора, и поред силне спољне подршке, расцепкана опозиција није у стању ни да хомогенизује тих двадесетак посто гласова, што је у својој књизи о ненасилном отпору не тако давно навео и Срђа Поповић.
Стварне околности су и да се у Белорусији живи сасвим пристојно, чак и боље него у читавом низу европских земаља, да је то „јака социјална држава“ са практично бесплатним системима школства, здравства, свега везаног за родитељство и подизање деце, да институције функционишу, незапосленост се након економске кризе и инфлације од пре једне деценије креће од 1-2%, камате на кредите су ниже него другде, а цене хране, енергената и станова неупоредиво мање него на пример на Балкану (што се просечне плате тиче, ту мало заостају за Балканом, она је око 650 евра, али ако се пореди паритет према куповној моћи – за те новце може се у Минску далеко више купити него за просечну плату у било којој балканској држави).
Још два утиска везана за живот у Белорусији су и да се ради о вероватно најчистијој земљи у Европи и сасвим сигурно – најбезбеднијој земљи у Европи. За такав доживљај безбедности заслужни су пре свега предусретљиви и гостољубиви људи. Има нешто и у културном моделу, пристојност и васпитаност промовишу се као врлине, оно што је друштвено прихватљиво дијаметрално је супротно постмодернистичким трендовима и разним накарадностима.
Стварне околности представљали су и покушаји да се кроз дијалог Белорусија приближи ЕУ, што је била опција у другој деценији текућег века и за шта је постојало расположење у Минску. Стварне околности су и да је Белорусија била медијатор првих сусрета руских и украјинских делегација након ескалације кризе 2014. године и да је дипломатија ове земље поступала конструктивно, улажући огроман напор да би се постигли Мински споразуми.
Слика о дометима белоруских власти и уопште о Белорусији – не може бити црно-бела. Може се Лукашенко од стране ЕУ називати аутократом сваки дан, може се инвестирати у невладин сектор који ће то потврђивати, могу се (зло)употребљавати међународне организације да се тај наратив одржава, али то неће променити стварне околности.
Свакако, проблеми постоје, али о њима се мора расправљати. Ништа се не добија оваквим приступом, сулудом политиком одбацивања Белорусије.
А та политика ЕУ отишла је предалеко лета 2020. године. У приложеној биографији Тихановске стоји:
„Белоруски антиратни активисти предвођени Тихановском водили су партизански отпор у Белорусији саботирајући железнички транспорт руских трупа, као и волонтирањем за јединице са белоруским особљем које се боре за Украјину“. Још једну бајку о овој „домаћици“ која сада постаје белоруски Че Гевара можемо оставити по страни. Тек, овај пасус важан је због две опсервације. Теза о партизанском отпору (најпре о партизанском сајбер отпору) „закотрљала се“ одмах након августа 2020. године. После фебруара 2022. године добила је нову димензију. Партизански отпор, посматрано из садашње перспективе и из угла методологије извођења обојених револуција (а литература на ту тему већ је довољно обимна), требало је да послужи као додатак „дешавањима на улицама“ Минска и да се надовеже на протесте.
Прво, ако је то тачно, онда је Лукашенко био сасвим у праву када је говорио да иза свега што се тада одигравало стоје западне обавештајне структуре.
Друго, овим се заправо потврђује да је судски процес вођен против Тихановске у Белорусији (након што је побегла у Литванију) легитиман. Како деловати против некога ко се декларише као лидер партизанског отпора и хвали „саботажама“? Када би се нешто слично дешавало у било којој западној држави, такво деловање аутоматски би се подвело под терористички акт. При томе, на овај партизански отпор мотивишу се припадници крајње, екстремне деснице, на исти начин као у Украјини.
Украјинци су имали Степана Бандеру и Романа Шухевича, белоруске колаборационисте предводили су Радослав Островски и Фабијан Акинчиц.
Истина, поново афирмисати такву идеологију значајно је теже у Белорусији, пошто су последице Другог светског рата и немачке окупације биле разарајуће. Ипак, заговорника овакве политике – има. И такви су корисни савезници западним стратезима, али се то у разним извештајима и говорима уредно заобилази.
Такође, нема дилеме како би деловала било која од западних држава када би се на тлу друге, незападне земље, прогласио некакав „национални лидер“ са својим „прелазним кабинетом“. То је темељно подривање суверенитета и најмање што се може десити јесте – прекидање дипломатских односа.
Лета 2020. године, у Белорусији, по свој прилици, јесте припремана револуција. Та револуција имала је везе са свргавањем Лукашенка, али је још више везе имала са политичким променама након његовог свргавања.
Дословно сви прозападни политичари оштро су критиковали Савезну државу Русије и Белорусије и истицали „зависност“ од Русије као прворазредно питање.
Идентично као у Украјини, све по истом алгоритму. У неку руку, исто као и у Србији, само се код нас прозападно опредељење доказује понављањем бајате реченице о „косовској реалности“.
Оно што је у Украјини прошло и до краја је концептуализовано, у Белорусији није прошло и сада је у потпуности пропало. То не значи и да се од покушаја дестабилизације одустало.
Последњи подаци, које износе белоруске службе безбедности, говоре о обучавању терористичких група на територији чланица НАТО, са намером да се у скорој будућности организовано пребацују у југозападне области земље.
Несумњиво, о бројним одлукама и потезима самог Лукашенка током његове дуге владавине може се полемисати. Али, од 2020. године останак и опстанак Лукашенка на власти контекстуализује се на сасвим другачији начин. Белорусија не само да није доживела судбину Украјине (са друштвеним поделама које су узроковале грађански рат 2014. године), већ се услед санкција ЕУ економски врло брзо преоријентисала на друга тржишта, диверзификовала своју производњу и избегла последице „западне изолације“, примљена је у ШОС, постала партнер у платформи БРИКС.
„Политичари у егзилу“ предвиђали су „брзи колапс“ и „тотални фијаско“. Управо том речима. Али, у изразито нестабилном окружењу, Белорусија је у сваком погледу остала стабилна. У том контексту, од белоруских власти може се нешто и научити. Ко зна шта нас сутра чека!? Од несретне Тихановске не може се научити ништа. Апсолутно ништа. Зато што је оно што она представља апсолутно ништа. То показују и њена измаштана биографија и написане бајке о политичком ангажману.
