Отац Виталиј Тарасјев: Православље ће победити – и у Украјини
12:04 07.01.2025 (Освежено: 12:05 07.01.2025)
© Sputnik / Маријана Колаковић
Пратите нас
Празник радости и весеља, прослава Христовог рођења не дочекују сви православни хришћани у миру. Поред сиријских хришћана, који се пате под новоустановљеном влашћу у Дамаску, верници у Украјини такође трпе прогоне, каже за Спутњик Виталиј Тарасјев, старешина Подворја Московске патријаршије у Београду.
Тарасјев подсећа да је украјински парламент ставио ван закона канонску Украјинску православну цркву, иначе признату од читавог православног света, а тамошњи верујући народ је прогоњен.
Прогон канонске православне цркве у Украјини
Све шта се дешава са Кијевско-печерском лавром, њено скрнављење којекаквим перформансима, као и са другим православним храмовима на територији Украјине које отимају и руше нимало не чуди, каже наш саговорник, јер проистиче из директива власти које су све само не православне.
Тамо се негује некакав нацистички дух који има наравно примесе многобоштва и разних паганских ритуала који иду све до жртвовања људи. Ово је нажалост реалност и постоје многобројни докази томе, па ме не чуди ни кулинарски програм који се организује у порти храма. То је још и неки најнаивнији начин скрнављења богомоља јер се иде и до физичких ликвидација православних верника, свештеника, монаха. Тамо траје прави правцати прогон православне цркве“, каже отац Виталиј.
Он ипак чврсто верује да ће православље у Украјини опстати - то је несумњиво.
Кијевско-печерска лавра један је од најзначајнијих споменика православне вере за Русе и Украјинце. Манастир је саграђен за време Кијевске Русије на месту где је 1015. био манастир у печери (пештери тј. пећини). Манастир се налази на јужним падинама Кијева у Украјини и данас је Лавра на листи УНЕСКО, као и једно од седам чуда Украјине.
© Sputnik / Стрингер
/ На територијама које су раније припадале Украјини, а данас улазе у састав Руске Федерације, подсећа отац Виталиј, већ је успостављен нормалан верски живот: Организоване су епархије и богослужења се одвијају несметано, без обзира на осетне последице рата, живот у сиромаштву и оскудици.
Када је реч о верском животу у преосталом делу Украјине који се налази под управом нацистичког режима, тамо се он одвија, каже Тарасјев, онако како је могуће и како и ако прилике дозвољавају, али на крају - православље ће победити.
Мале разлике у божњићним обичајима Срба и Руса
Старешина Подворја Московске патријаршије у разговору за Спутњик осврнуо се и на разлике и сличности у празновању Божића код Срба и Руса, као и на историјат прославе Христовог рођења у Русији и како су божићни обичаји и православље опстали и некад под комунистичким режимом.
Бадњак се код Срба свечано ложи у знак сећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христ, како би огрејали Божанско Новорођенче и Његову Мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христ разапет, при чему топлина ватре симболизује спасење за људски род које је, по хришћанском веровању, омогућено Христовим распећем.
Дрво за бадњак, најчешће млад и прав храст или цер, сече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односи као према личности; упућују му поздраве и приносећи жртве у виду жита, вина и меда.
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Отац Виталиј говори да је бадњак старословенски христијанизирани обичај који је у читавом православном свету присутан само код Срба. Срби бадњак уносе у своје куће као благослов и молитву за миран и берићетан живот у наредном периоду, док се у руском народу за Божић кити јелка. На врх се, каже он, ставља звезда која симболизује витлајемску звезду.
Богослужбени обичаји и традиције су нам апсолутно истоветне јер нам је и веровање у Господа Исуса Христа Спаситеља исто. То важи за све православне цркве и народе, а једино у том обичајном делу постоје разлике између православних народа, објашњава отац Виталиј.
Често се погрешно мисли да Руси, због разлике у календару, славе два Божића и две Нове године. Отац Тарасјев објашњава да то никако није тачно, већ да до забуне долази због разлике у јулијанском и грегоријанском календару.
Код Руса се слави Божић по јулијанском календару 25. децембра, односно 7. јануара по новом календару, као и у Српској православној цркви и у српском народу. Две Нове године се ређе прослављају, углавном је акценат на Новој години по грегоријанском календару, тако да на територији Русије и новогодишњи молебан у црквама служи се 31. децембра. И сада смо могли прочитати да је његова светост патријарх Кирил тада служио молебан.
Кад су Руси почели да ките јелку
У настојању да се обичај кићења јелке обесмисли и секуларизује, раширен је наратив да је раскошно украшено божићно дрво заправо традиција коју је супруга Николаја Првог, Александра Фјодоровна, увела из своје родне Пруске. Отац Виталиј ово одбацује, објаснивши дубље корене ове традиције.
Кићење јелке постојало је као обичај неколико векова пре тога, а процват културног и верског живота у Русији 19. века не значи да су се тада јавили и обичаји који су много старији.
Јелка се кити за Божић на основу легенде која каже да када се родио Богомладенац Спаситељ света Господ Исус Христ, сва творевина је даривала новорођеног Богомладенца, а једино јелка није имала својих плодова, због чега се горко расплакала. На ту слику се сажалио Анђео Господњи, па је узео једну звезду и ставио је на врх јелке, а јелка се поклонила Богомладенцу Исусу Христу и даривала му ту звезду. На основу ове приче, кити се јелка за Божић, а на врх јелке се увек, наравно, ставља звезда која симболизује ону витлајемску која је водила мудраце до пећине где се родио Спаситељ.
Звезда на врху јелке код Руса симболизује витлејемску звезду и представља вишевековну традицију.
© Sputnik / Михаил Фомичев
/ Божић под окупацијом
Кад је реч о историјату прославе Божића у Русији, отац Виталиј констатује да због антирелигијске политике Совјетског Савеза тај празник био, условно речено, избрисан из руског календара током већег дела 20. века. Ипак, многе од његових традиција су преживеле тако што су се једноставно пребациле на Нову годину и задобиле секуларан облик. Само кићење јелке је прешло са Божића на Нову годину, јер је био потребно наћи адекватну декорацију и обред при њеној прослави.
Наш саговорник објашњава да то није био случај само са Божићем, већ и са целокупним верским животом, који је практично био стављен ван закона. Без обзира што је по уставу Совјетског Савеза свако могао да практикује религију којој припада, у реалном животу су се дешавали прогони.
Из историје Руске православне цркве нам је познато да постоји неколико милиона новомученика пострадалих у периоду од успостављања бољшевичке власти, па закључно са седамдесетим годинама двадесетог века.
Отац Виталиј примећује да су, парадоксално, божићни обичаји сачувани њиховом секуларизацијом, али сам Божић се одржао једино захваљујући вери народа и упорности да у њој истраје, упркос великим жртвама. Народ једноставно није прихватао партијско једноумље и није прихватао да му није дозвољено да верује у Бога. Сналазили су се, прича наш саговорник, на разне начине. Скривали су се по катакомбама, а окупљали по скривеним местима и црквама. Тајна окупљања трајала су највише током двадесетих и тридесетих година прошлог века.
У Руској православној цркви постоји неколико милиона новомученика пострадалих у периоду од успостављања бољшевичке власти.
© Sputnik / Кирилл Каллиников
/ Само захваљујући народу вера у Русији је очувана, каже наш саговорник и напомиње да се однос према цркви полако мења са доласком Другог светског рата и великих страдања.
Стаљин је ипак схватио да без помоћи цркве и верног народа неће моћи да мотивише људе за одбрану отаџбине од нациста и један од својих говора почео је реченицом „Драга браћо и сестре“, уместо тада уобичајеног „другарице и другови“, типичног за комунистичку средину. Тај Други светски рат, колико год да је трагичан и колико год да је било жртава, а неки историчари кажу да је Совјетски Савез дао 27 милиона људи који су пали као жртве у победи над нацизмом, ипак је донео промене и на црквеном плану.
Црква је учествовала у прикупљању средстава за рат, учествовала је у мобилизацији, дат је благослов свештеницима да службе молебне и да кропе светом водицом оне који су одлазили у рат. То је, наравно представљало духовни узлет и непосредно после завршетка Другог рата, Стаљин је наставио да води једну мање-више помирљиву политику према цркви. Она је тада, каже Тарасјев, народски речено „лакше дисала“.
Такво стање трајало је до доласка Хрушчова на власт који је, нажалост, наставио са прогонима и затварањем духовних школа. Након „хрушчовског“ периода, уследиле су седамдесете и осамдесете године и почетак духовног препорода.
Руску Федерацију чини 71% хришћана, 15% муслимана, 10% људи који не верују, 3% осталих хришћана и 1% припадника осталих религија.
© Sputnik / Петар Вујанић
Отац Виталиј каже да руски народ ни данас није потпуно духовно препорођен, јер за тако нешто треба времена.
Духовни препород увек захвата неколико генерација. Ако погледамо Стари завет и историју јеврејског народа, видећемо да после духовних падова и богоодступништва увек је потребно да прође нека количина времена која захвата неколико генерација како би се дошло до некаквог духовног резултата.
Данас се црквени живот у Русији у многоме организовао и стабилизовао, са отприлике 400 архијереја и владика, каже на крају отац Виталиј уз честитке свим православним верницима за светли празник Христовог рођења.
Погледајте и:
