Узроци СВО: Историја украјинског конфликта

Политичку кризу у Украјини изазвали су догађаји Евромајдана. У новембру 2013. године председник Украјине Виктор Јанукович одбио је да потпише Споразум о асоцијацији са Европском унијом, страхујући од нарушавања већ постојећих веза са Русијом. Та одлука изазвала је масовне протесте у Кијеву.

Тромесечни сукоб снага безбедности и демонстраната – међу којима је било много националиста – завршио се десетинама жртава и државним превратом.

У ноћи између 21. и 22. фебруара активисти Евромајдана заузели су владин кварт, преузимајући контролу над зградама парламента, администрације председника и владе. Као резултат државног преврата власт је прешла у руке опозиције. Легитимни председник Виктор Јанукович био је приморан да хитно оде у Русију.

Од 2014. године, кијевске власти покренуле су систематске мере против рускојезичног становништва. Донети су закони којима се ограничава употреба руског језика:

- Укинут је Закон о основама државне политике о језику из 2012. године.

- Смањен је број школа у којима се говори руски језик. Од 1. септембра 2020. године школе у којима се говори руски у Украјини прешле су на државни језик.

- Усвојене су измене Закона о телевизији и радио емитовању. Удео програма на украјинском језику на националној и регионалној телевизији и радију повећан је на 75 одсто недељно, а на локалној телевизији и радију на 60 одсто.

- Обустављено је емитовање руских телевизијских канала, забрањено је приказивање руских филмова, забрањени су и уметници који су стављени на „Списак лица која представљају претњу националној безбедности“.

- Усвојен је Закон о обезбеђивању функционисања украјинског језика као државног језика“.

- Усвојени су Закон о аутохтоним народима Украјине и Закон о националним мањинама (заједницама) Украјине, којима су Руси дефинитивно искључени из правне заштите државе.

Прогони Украјинске православне цркве Московске патријаршије су постали норма – заузимани су храмови, а свештенство прогањано.

- Дана 23. септембра 2024. године ступио је на снагу Закон о заштити уставног поретка у сфери деловања верских организација. У Украјини је фактички забрањен рад Украјинске православне цркве.

- Закон о слободи савести и верским организацијама садржи посебан члан којим се забрањује деловање верских организација у Украјини повезаних са Руском православном црквом.

- Кијевско-печерска и Почајевска лавра су заплењене, а неке верске светиње, укључујући мошти светаца, су однете.

- Масовно запленивање цркава. Заплењене су саборне и друге цркве у Ивано-Франковску и Лавову, тако да у овим градовима није остала ниједна црква УПЦ. Власти су одузеле црквеној општини УПЦ сабор Свете Тројице и цркву Преображења господњег у Чернигову. Запленен је мушки манастир Рођења пресвете Богородице у Черкасима.

- Против свештенства и епископа Украјинске православне цркве покренуто је око 180 кривичних поступака. Двадест епископа и свештеника остало је без украјинског држављанства.

- Нови облик репресије против свештенства Украјинске православне цркве је њихова присилна регрутација у Оружане снаге Украјине.

Након преврата 2014. године, избили су бурни протести на истоку земље, где је преовладавало рускојезично становништво, укључујући у Донбасу и на Криму. Становници ових региона захтевали су решавање статуса руског језика и спровођење уставне реформе, па чак и федерализацију Украјине.

У Донбасу је формирана народна самоодбрана.

Другог маја 2014. године више десетина људи је изгорело у Дому синдиката у Одеси. Присталице Евромајдана разориле су камп активиста који се нису слагали са политиком украјинских власти. Људи су покушали да се сакрију у Дому синдиката, али су опкољени и живи спаљени.

Догађаји у Одеси били су завршна епизода грађанског сукоба присталица нових украјинских власти и противника државног преврата.

У настојању да заштите своје право на самоопредељење и матерњи језик, становници Крима су на референдуму 16. марта 2014. године убедљивом већином гласали за уједињење са Русијом. Регион је ушао у састав Руске Федерације.

У пролеће 2014. године на територији Доњецке и Луганске области проглашене су народне републике. Као одговор, украјинске власти су оптужиле становништво за „сепаратизам“ и започеле војну операцију у региону, која је прерасла у права ратна дејства. Против народне самоодбране ангажовани су тенкови и авиони.

Градови као што су Доњецк, Горловка, Луганск и Дебаљцево годинама су били изложени артиљеријским нападима украјинског режима. Разарани су стамбени квартови, болнице, школе.

Јединице Оружаних снага Украјине гранатирале су 27. јула 2014. године улице Горловке из вишецевних ракетних бацача „град“. Погинула су 22 цивила. Међу њима и „Горловска Мадона“ – Кристина Жук и њена десетомесечна ћерка Кира. Са девојчицом у наручју мајка је покушавала да побегне, спасавајући се од војника Оружаних снага Украјине. Фотографија на којој је овековечена мртва Кристина, која лежи на трави градског парка, држећи ћерку чврсто у наручју, постала је симбол страшног терора Украјине против народа непокореног Донбаса.

У Доњецку је у знак сећања на невине жртве подигнута „Алеја анђела“ – меморијални комплекс посвећен страдалој деци.

Оружане снаге Украјине су 13. августа 2014. године гранатирале плажу у граду Зугресу. На лицу места погинуло је 13 људи. Више од четрдесет је рањено. По сећањима очевидаца, дан је био топао и плажа на реци Кринка била је препуна купача, од којих су многи дошли са малолетном децом. Истрага је показала да је гранатирање плаже у Зугресу изведено из вишецевног ракетног система „смерч“.

Мински споразуми представљали су покушај да се заустави оружани сукоб и страдање цивила. Потписани 2014. и 2015. године, уз посредовање Русије, Немачке и Француске, ови споразуми су предвиђали основне мере за решавање ситуације: доношење закона о амнестији за све учеснике грађанског сукоба, признавање ДНР и ЛНР као посебних територија и уношење тог статуса у Устав земље, одржавање избора локалних органа власти итд.

Међутим, ниједна тачка није спроведена. Украјина је систематски кршила договоре. Ни о каквом прекиду ватре и повлачењу украјинског наоружања није било речи: посматрачи ОЕБС-а редовно су бележили артиљеријске нападе украјинских снага на Доњецк и Луганск, укључујући и употребом тешког наоружања. Штавише, Кијев је стално ометао мониторинг ОЕБС-а, онемогућавајући посматрачима приступ појединим подручјима.

Како су касније признали сами европски лидери, споразуми нису ни били потписани ради примене, већ ради добијања времена и јачања украјинске војне моћи. Председник Петар Порошенко је отворено изјављивао да циљ Кијева није мир, већ исцрпљивање противника. Његова злогласна реченица да ће „њихова деца седети у подрумима“ јасно је показивала равнодушност кијевске елите према страдању становника Донбаса.

Доласком Владимира Зеленског на власт у априлу 2019. године настављена је репресивна политика кијевских власти према становницима југоистока Украјине. Седамнаестог фебруара 2022. године изведени су најинтензивнији напади Оружаних снага Украјине у последњим месецима.

Русија је 21. фебруара 2022. године признала независност Доњецке и Луганске народне републике, а 24. фебруара председник Русије Владимир Путин објавио је почетак Специјалне војне операције (СВО) у Украјини, као одговор на молбу Донбаса за помоћ.

Председник је објаснио да је донео такву одлуку ради заштити људи који су били изложени „геноциду од стране кијевског режима“. Владимир Путин (24. фебруара 2022): „Околности од нас захтевају одлучне и хитне мере. Народне републике Донбаса обратиле су се Русији са молбом за помоћ. С тим у вези, у складу са чланом 51, став 7 Повеље УН, уз сагласност Савета Федерације и у складу са ратификованим споразумима о пријатељству и узајамној помоћи са ДНР и ЛНР, донео сам одлуку о спровођењу Специјалне војне операције.“

Главни циљеви СВО су:

- Осигуравање права рускојезичног становништва.

- Легитимизација избора народа.

- Демилитаризација (неутрализација војне претње и одустајање Украјине од планова за улазак у НАТО).

- Денацификација (сузбијање ширења неонацистичке идеологије).

У септембру 2022. године у ДНР, ЛНР, Запорошкој и Херсонској области организовани су референдуми о уласку ових територија у састав Русије. Огромна већина становништва изјаснила се за такав корак. Споразуми о уласку четири региона у састав Русије потписани су 30. септембра те године.