Пушкин поново међу Србима! Омаж великом песнику и златном добу српског стрипа
© Валентина Булатовић
Пратите нас
Први стрипови према делима Александра Пушкина нису настали у његовој родној Русији, него у – Србији. Давне 1938. године уметник Владимир Жердински нацртао је стрип по Пушкиновој поеми „Руслан и Људмила“, а две године касније његове колеге Константин Кузњецов и Павел Пољаков израдила су још два стрипа према бајкама чувеног руског песника.
Двојезично издање „Пушкин у српском стрипу“, на српском и руском језику, објавила је издавачка кућа „Макондо“, а ова књига добила је и признање УЛУПУДС-а за издавачки подухват године.
„Пушкин у српском стрипу једно је од наших најзначајнијих издања. Њиме настављамо рад на представљању српкског стрипа из доба Краљевине Југославије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У књизи су сабране три приче рађене по Пушкиновим предлошцима: 'Руслан и Људмила' Владимира Жердинског, који је објављиван у додатку 'Политике', такозваној 'Политици за децу', као и 'Бајка о цару Салтану' и 'Скаска о Златном петлићу', дела Константина Кузњецова и Павла Пољакова“, каже у разговору за Спутњик Кристијан Релић, уредник у издавачкој кући Макондо.
Издање „Пушкин у српском стрипу“ настало је у сарадњи с новосадском кућом „Комика“. Сва три стрипа су раније била репринтована — „Руслан и Људмила“ у серијалу „Златно доба“, док су приче Кузњецова и Пољакова деведесетих година објављене у издању Јануса, а првобитно у „Политикином забавнику“.
„Ово је омаж великанима наше ‘књижевности стрипа’. Павле Пољаков је, поред тога што је радио као аутор стрипова, био и изузетан преводилац Пушкина. Када данас читамо његове преводе, делују нам природно, готово домаће, јер је Пољаков био ‘овдашњи Рус’ — разумео је наш језик и метрику као ретко ко“, истиче Релић.
Издање је објављено у такозваном флип-формату, тако да је с једне стране српски, а с друге руски текст. Обогаћено је пратећим текстовима Ирине Антанасијевић, која је истраживала биографије аутора и у књигу унела, како каже Релић, до сада непознате податке и фотографије, међу којима су и пријаве боравка аутора стрипа у Београду. Већина ових уметника били су такозвани 'бели Руси', припадници руске емиграције, који су након Грађанског рата у Русији нашли уточиште у Србији.
„Ово издање показује да стрип може да буде веома озбиљна књига, уметнички вредно дело. У своје време стрип се код нас посматрао као пука забава, индустријски производ, али имена која су радила у том медију – Жердински, Кузњецов, Пољаков – заиста су велика и важна. Временом се види колики је то био културни феномен“, истиче Кристијан Релић.
Пројекат је реализован уз подршку Министарства културеСрбије, које је помогло и у реализацији наредног подухвата „Маконда“ — књиге „Руске народне бајке“ Григорија Самојлова.
„Самојлов је, поред тога што је био велики архитекта, био и сјајан илустратор. То је један од оних уметника који су градили мостове између две културе, српске и руске“, каже Кристијан Релић.
Он подсећа и на раније издање Сабраних дела Ђорђева Лобачева, чији су стрипови, како наводи, у некадашњим новинамма нападани као шунд, а данас их видимо као класику српске културе.
„Ја сам колекционар предратног и ратног српског и југословенског стрипа и могу да кажем да је број оваквих бисера практично неограничен. Непрестано откривамо нове ауторе и стрипове претурајући по старим новинама. Права је штета што је толико тога страдало у бомбардовању Народне библиотеке. То није губитак само за српску, већ и за руску културу — за ту, како су је звали, ‘белу заграничну културу’.“
Релић подсећа и на друга велика имена руске емиграције која су оставила траг у српском стрипу: Всеволода Гуљевића, Алексеја Ранхнера, као и Сергеја Соловјева, који је касније емигрирао у Италију и постао један од великана италијанског стрипа.
„То је читав један свет који тек почињемо да откривамо,“ закључује Кристијан Релић.
Пушкин у српском стрипу у издању Маконда
© Валентина Булатовић
