Нирнберг 1945: Осам деценија од процеса који је успоставио међународну правду
© Sputnik / Виктор Кинеловский
Пратите нас
Навршава се 80 година од првог суђења нацистима познатог као Нирнбершки процес – први у историји који је признао агресију као тешко кривично дело и изнео јавности злочине нациста против мира и човечности. Прво суђење великим ратним злочинцима пред Међународним војним трибуналом одржано је 20. новембра од 1945. до 1946. године у Нирнбергу (Немачка).
Други светски рат (1939–1945), који су започеле нацистичка Немачка, фашистичка Италија и милитаристички Јапан, а у који је била увучена 61 држава, више од 80 одсто становништва планете и чија су се ратна дејства водила на територији 40 држава, завршен је победом земаља антифашистичке коалиције.
Овај рат био је праћен злочинима без преседана по свом обиму, које су нацисти починили против човечности, што је постало широко познато светској јавности и захтевало одговарајућу правну квалификацију и осуду.
Праведну казну за злочине против човечанства изрекао је Нирнбершки процес – судско веће које је судило групи највиших нацистичких државних и војних функционера.
Овај процес спроводио је Међународни војни трибунал, основан према одредбама Лондонског споразума од 8. августа 1945. године између влада СССР-а, САД, Велике Британије и Француске, који се заснивао на одредбама Московске декларације од 30. октобра 1943. године о одговорности хитлероваца за почињене злочине, коју су потписали лидери СССР-а, САД и Велике Британије. Касније се споразуму придружило још 19 других држава-чланица антихитлеровске коалиције. Због тога је Међународни војни трибунал с правом постао познат као „Суд народа“.
Организација и надлежност трибунала били су утврђени његовим Статутом. Према овом документу, војни трибунал је имао право да суди и кажњава лица која су, делујући у интересу сила осовине Рим (Италија) – Берлин (Немачка) – Токио (Јапан), индивидуално или као чланови организације, починила злочине против мира, ратне злочине и злочине против човечности.
Трибунал је био састављен на равноправној основи од представника четири земље. Свака држава именовала је по једног члана трибунала и његовог заменика. Од СССР-а, за члана трибунала био је именован заменик председника Врховног суда Совјетског Савеза, генерал-мајор Јона Никиченко (судија); од САД – бивши државни тужилац Френсис Бидл; од Француске – професор кривичног права Анри Донеде де Вабр; од Велике Британије – главни судија лорд Џефри Лоренс, кога су чланови трибунала изабрали за председавајућег.
Трибунал је био састављен на равноправној основи од представника четири земље. Свака држава именовала је по једног члана трибунала и његовог заменика. Од СССР-а, за члана трибунала био је именован заменик председника Врховног суда Совјетског Савеза, генерал-мајор Јона Никиченко (судија); од САД – бивши државни тужилац Френсис Бидл; од Француске – професор кривичног права Анри Донеде де Вабр; од Велике Британије – главни судија лорд Џефри Лоренс, кога су чланови трибунала изабрали за председавајућег.
Слично је организован корпус главних тужилаца у оквиру формираног Комитета за истрагу и оптужбу главних ратних злочинаца.
За главне тужиоце именовани су: од СССР-а – тужилац Украјинске ССР Роман Руденко; од САД – судија Врховног суда земље Роберт Џексон; од Велике Британије – Хартли Шоукрос; од Француске – Франсоа де Ментон, који је у првим данима процеса био одсутан и кога је замењивао Шарл Дубост, а у јануару 1946. године уместо де Ментона именован је Шампентије де Риб.
За главне тужиоце именовани су: од СССР-а – тужилац Украјинске ССР Роман Руденко; од САД – судија Врховног суда земље Роберт Џексон; од Велике Британије – Хартли Шоукрос; од Француске – Франсоа де Ментон, који је у првим данима процеса био одсутан и кога је замењивао Шарл Дубост, а у јануару 1946. године уместо де Ментона именован је Шампентије де Риб.
Оптужбу су подржавали (представљали доказе, испитивали сведоке и оптужене, давали закључке) заменици и помоћници главних тужилаца.
Процес је трајао скоро 11 месеци. Био је организован на основу комбинације процесних правила свих држава заступљених у трибуналу. Одлуке су се доносиле већином гласова.
Оптуженичка клупа
Пред трибуналом су се нашла 24 ратна злочинца, која су припадала највишем руководству фашистичке Немачке:
1.
Херман Вилхелм Геринг – рајхсмаршал, врховни командант немачких ваздухопловних снага;2.
Рудолф Хес – Хитлеров заменик за руковођење нацистичком партијом;3.
Јоаким фон Рибентроп – министар спољних послова нацистичке Немачке;4.
Роберт Леј – један од истакнутих фашистичких руководилаца, шеф такозваног „радничког фронта“;5.
Вилхелм Кител – фелдмаршал, начелник штаба Врховне команде Немачке;6.
Ернст Калтенбрунер – обергрупенфирер Шуцштафела, начелник Главне царске безбедносне управе и начелник полиције безбедности, најближи помоћник Хитлера;7.
Алфред Розенберг – Хитлеров заменик за „духовну и идеолошку“ припрему чланова фашистичке партије, царски министар за питања окупираних источних територија;8.
Ханс Франк – рајхслајтер фашистичке партије за правна питања и председник Немачке академије права, касније царски министар правде и генерал-губернатор Пољске;9.
Вилхелм Фрик – министар унутрашњих послова Рајха;10.
Јулијус Штрајхер – један од организатора фашистичке партије, „идеолог“ антисемитизма, издавач дневних антисемитских новина „Јуришник“;11.
Јалмар Шахт – главни саветник Хитлера за економска и финансијска питања;12.
Валтер Функ – заменик царског министра пропаганде, касније царски министар економије, председник Рајхсбанке и генерални повереник за војну економију;13.
Густав Круп – директор и сувласник фабрика Круп, организатор поновног наоружавања немачке војске;14.
Карл Дениц – велики адмирал, командант подморничке флоте, касније врховни командант немачке морнарице и наследник Хитлера на челу државе;15.
Ерих Редер – велики адмирал, врховни командант немачке морнарице (1935–1943), касније адмирал-инспектор морнарице;16.
Балдур фон Ширах – организатор и руководилац Хитлерове омладинске организације „Хитлерјугенд“, гаулајтер Беча;17.
Фриц Заукел – обергрупенфирер Шуцштафела, генерални повереник за коришћење радне снаге;18.
Алфред Јодл – генерал-пуковник, начелник штаба оперативног руководства Врховног командовања оружаних снага Немачке;19.
Франц фон Папен – велики међународни шпијун и диверзант, један од организатора Хитлеровог доласка на власт, био посланик у Бечу (Аустрија) и амбасадор у Турској;20.
Артур Зајс-Инкварт – истакнути фашистички руководилац, царски намесник Аустрије, заменик генерал-губернатора Пољске, царски повереник за окупирану Холандију;21.
Алберт Шпер – царски министар наоружања и муниције;22.
Константин фон Нојрат – царски министар без портфеља, председник Тајног савета министара и члан царског савета одбране, протектор Чешке и Моравске;23.
Ханс Фриче – начелник одељења за унутрашњу штампу Министарства пропаганде, касније руководилац одељења радиодифузије;24.
Мартин Борман – шеф партијске канцеларије, секретар и најближи саветник Хитлера.Први списак оптужених је усаглашен још 8. августа 1945. године у Лондону (Велика Британија). У њега нису ушли ни Хитлер ни његови најближи сарадници Ханјрих Химлер и Јозеф Гебелс, чија је смрт потврђена.
Током процеса на оптуженичкој клупи нису били Борман, коме се судило у одсуству (сакрио се и није пронађен), Леј, који је добио копију оптужнице и извршио самоубиство у затворској ћелији у Нинбергу, Круп, који је проглашен неизлечиво болесним, због чега је његов поступак привремено обустављен, а касније и обустављен због смрти.
Ниједан од оптужених се није изјаснио кривим. Оптужени и њихови адвокати настојали су да докажу правну неоснованост Статута трибунала, пребацивали сву одговорност за почињене злочине на Хитлера, Шуцштафел (СС, Заштитни одред) и Гестапо, и износили оптужбе против држава-оснивача трибунала.
На смрт вешањем осуђено је 12 особа – Геринг, Рибентроп, Кител, Розенберг, Франк, Фриц, Калтенбрунер, Штрајхер, Јодл, Заукел, Цајс-Инкварт и Борман (у одсуству); на доживотни затвор – Хес, Функ и Редер; на 20 година затвора – Ширах и Шпер, на 15 година – Нојрат и на 10 година – Дениц. Шахт, Папен и Фриче проглашени су невиним.
Након одбијања молби осуђених за помиловање од стране контролног савета за Немачку, осуђени на смртну казну су у ноћи између 15. и 16. октобра 1946. године обешени у затвору у Нирнбергу. Тела погубљених, као и тело Геринга који је извршио самоубиство сат времена пре егзекуције, фотографисана су, а затим спаљена, а пепео им је разбацан на ветру.
Трибунал је прогласио кривим Шуцштафел (Заштитни одред), Зихерхајтсдинст (безбедносна служба), Гестапо и руководећи састав Националсоцијалистичке партије, али није сматрао таквима јуришне одреде, немачку владу, Генералштаб и Врховну команду Вермахта.
Оптужба је подразумевала планирање, припрему и вођење агресивног рата у циљу успостављања светске доминације немачког империјализма, тј. због злочина против мира; због убистава и мучења ратних заробљеника и цивилног становништва окупираних земаља, присилног довођења цивила у Немачку за принудни рад, убистава талаца, пљачке јавне и приватне имовине, бесмисленог уништавања градова и села и разарања које није било оправдано војном потребом, тј. због ратних злочина; због истребљења, поробљавања, депортација и других суровости учињених над цивилним становништвом по политичким, расним или верским мотивима, тј. због злочина против човечности.
Транспарентан процес доступан јавности
Нирнбершки процес одликовала је транспарентност и широк приступ јавности: више од 60 хиљада особа добило је пропуснице за присуство, заседања су се водила на четири језика, а око 250 новинара из света извештавалo је свакодневно. Процес је пратила светска штампа, уз директне радио-преносе.
Током процеса одржана су 403 јавна судска рочишта, саслушано је 116 сведока, размотрено више од 300 хиљада писаних исказа и око три хиљаде докумената, укључујући фотографије и филмске материјале као доказе (углавном званични документи немачких министарстава и служби, Врховне команде Вермахта, Генералштаба, војних концерна и банака, материјали из личних архива). На крају процеса, тужилаштво СССР-а је представило филм о концентрационим логорима Мајданек, Захсенхаузен и Аушвиц, снимљен од стране кинематографа Црвене армије.
Норме међународног права, признате Статутом трибунала и изражене у његовој пресуди, потврђене су 11. децембра 1946. године од стране Генералне скупштине Уједињених нација.
Први пут је признато да положај шефа државе, министарства или војске, као и извршавање наредби владе или злочиначких наредби, не ослобађају од кривичне одговорности.
Међународни војни трибунал могао је да допринесе још више Уједињеним нацијама у судском кажњавању ратних злочинаца Другог светског рата. Међутим, Хладни рат и међународне политичке тензије спречили су наставак рада трибунала. СССР и Француска су подржавали одржавање новог процеса, посебно против водећих немачких индустријалаца, али САД и Велика Британија нису прихватиле ову иницијативу.
У периоду између 1946. и 1949. године одржано је 12 судских процеса, познатих као „нирнбершки“ (нацистичким лекарима, судијама, службеницима Министарства спољних послова и др.). За разлику од главног процеса, ове предмете је водио Нирнбершки војни трибунал, формиран од стране америчке војне команде.
Од 185 оптужених, 142 је проглашено кривим, 24 осуђено на смрт (11 помиловано), 20 на доживотну казну, 98 на различите затворске казне, а 35 је ослобођено кривице. Осморици оптужених пресуде нису изречене због смрти или због неурачунљивости.
Погледајте и:
