https://sputnikportal.rs/20251207/ko-udara-na-srbe-dok-traje-hibridni-rat-protiv-rusije-video-1193384935.html
Ко удара на Србе док траје хибридни рат против Русије /видео/
Ко удара на Србе док траје хибридни рат против Русије /видео/
Sputnik Србија
Председник Хрватске Зоран Милановић назвао је антисрпске инциденте у Сплиту „јадним и мизерним“. Премијер Пленковић квалификовао је догађај као „срамотан“... 07.12.2025, Sputnik Србија
2025-12-07T18:01+0100
2025-12-07T18:01+0100
2025-12-07T18:01+0100
регион
регион
регион – политика
хрватска
коментари и аналитика
емисија „пророк“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/09/04/1176897848_0:52:3219:1862_1920x0_80_0_0_792c217fbbc4f6bf9ba0a58078773911.jpg
Уосталом, са политичког становишта посматрано, није баш најјасније шта би то Хрватска добила, у било ком смислу, распиривањем нове антисрпске хистерије. Није најјасније нити како то на дневнополитичком нивоу користи било Милановићу или Пленковићу. Напослетку, дани српске културе у Хрватској планирани су годину дана унапред, били су још раније познати детаљи о концепту, садржају, манифестацијама, да се ту нашло ишта провокативно или неприхватљиво о томе би се одавно повела расправа.Потенцијал против Срба постојиНесумњиво, потенцијал унутар хрватског друштва за артикулисање антисрпског дискурса постоји. Зашто је то тако, како се такав дискурс може обликовати и коме може користити – питања су која захтевају опсежније разматрање, а одговори се тичу и „таласа дугих трајања“, контекстуализације историјских догађаја, социјалне психологије и колективних представа које проистичу из нарцизма малих разлика.Може се и тврдити како такав конструкт унутар хрватске политичке елите постоји и траје, снажнији или слабији, са свим „рукавцима“ и „девијацијама“ у појединим етапама, што се периодично уочава и у институционалном деловању. Последња одлука таквог усмерења била је склапање војног савезништва између Загреба, Тиране и Приштине.Српско-хрватски политички односи су такви какви јесу, дуже од пола деценије „стагнирају“, што је било и очекивано након учешћа Бориса Милошевића на „прослави“ Олује у Книну 2020. године. Гледано из равни симболике – на такав начин послата је порука Београду да се ствар око положаја и статуса Срба у Хрватској, а што укључује и контекстуализацију дешавања из скорашње југословенске историје решава искључиво у Загребу, те да на ту тему неће бити расправа у билатералном формату.Управо од такве контекстуализације најчешће зависи карактер међусобних односа, па отуда и очигледна „анемичност“ када се говори о релацијама између доскора две највеће социјалистичке републике у јединственој држави.Ипак, истовремено треба истаћи и да овакви политички односи не спречавају одржавање високог нивоа трговинске размене (свакако, увек може више, али постигнуто уопште није занемарљиво), као ни развој онога што се назива people-to-people конекција, а што је посебно приметно међу млађим генерацијама.Незадовољство Хрвата у БиХТакође, треба подсетити и на честу и успешну српско-хрватску сарадњу у Босни и Херцеговини. Заокупљена на континуално „черечење“ Републике Српске, политичка чаршија у Београду остала је помало и незаинтересована на све оно што проживљавају Хрвати у БиХ, чији положај је што деловањем „савезника“ из сарајевске чаршије, што одлукама „међународне заједнице“ темељно девастиран.Ако се овим синхронизованим подухватом Република Српска покушавала довести у статус мањег и последично „другоразредног ентитета“, Хрвати у Федерацији се имплементацијом исте те стратегије упорно гурају ка „трећелигашком народу“.Незадовољство Хрвата, чији се представник бира бошњачким гласовима (а то иако је најилустративнији, свакако није једини пример њихове маргинализације) поприма драматичне размере и постаје прворазредно политичко питање у БиХ. Случај Калесије, источнобосанског градића у којем живи 20 Хрвата, а Жељко Комшић осваја око 2500 гласова већ је помињан много пута, мада је мање-више слично било на последњим изборима и у Живиницама, Грачаници, Градачцу, Сребренику, Бановићима, чак и Теочаку. Несумњиво, биће тако и на следећим изборима.Са ким ће стварни политички представници хрватског народа у БиХ пактирати? Логичан одговор намеће се сам по себи. У овим околностима, када се под изговором убрзавања евроинтеграција јасно говори о неопходности промене Устава, што је само еуфемизам за разградњу дејтонске структуре, српско-хрватске везе у БиХ додатно се продубљују. И ту се сада треба вратити на нови, ничим изазвани талас антисрпске хистерије у Хрватској. Да ли је можда отпочињање овог процеса повезано са дешавањима у БиХ? И ако јесте – ко иза тога стоји?Какве користи има Загреб?Ако се крене од хипотезе да овога пута уопште није јасно какве то користи Хрватска има од текуће артикулације антисрпског дискурса, онда треба сагледати ко и какве користи има од тога? Односно, зашто се конструкт који „преживљава“ већ више деценија баш сада ојачава и „дозиђује“ новим елементима?Индуковање кризе у српско-хрватским односима, који су такви какви јесу, усмерено је најпре ка упропаштавању сваке врсте могуће сарадње у БиХ, што баш и није, макар посматрано из угла геополитике и стратешких студија – нити у интересу Београда, нити у интересу Загреба. Али зато јесте у интересу „коалиције вољних“ и „европске тројке“ која ту коалицију предводи. Босна и Херцеговина дуго је на њиховој агенди, покушавали су да опосле уставне промене у неколико налета за претходне три деценије, али је уз силна „креативна тумачења“ и отимања надлежности дејтонски оквир са два ентитета и три конститутивна народа опстао.Сада је шанса, док се све гледа кроз призму украјинске кризе и хибридног рата против Русије - завршити са тим послом и уједно учинити да нема „непокривене“ географске залеђине која ће остати ван потпуне стратешке контроле. Садржински, оно што се пласира у оквиру антисрпске кампање (често и са крајње опскурних адреса) није приоритетно оријентисано ка „минирању“ међудржавног (мада и ту треба бити обазрив, ако се кампања настави и рашири није искључено да се политичари, трчећи за гласачима просто „утопе“ у ту реку и да се и међудржавни односи драстично погоршају), већ ка уништавању међуетничког (међунационалног), то треба да се манифестује свуда где се Хрвати и Срби сусрећу. За почетак – у Босни и Херцеговини.Кратком али снажном кампањом обнавља се дискурс који ће утицати да се односи „затрују“ свуда, па и у областима и на местима где су и даље релативно добри, функционални и обострано корисни. Када се односи једном затрују, онда такво стање по инерцији дуго траје, а могуће их је и минималним инвестицијама додатно разарати, чисто да не буде повратка на старо.Погледајте и:
хрватска
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
регион, регион – политика, хрватска, коментари и аналитика, емисија „пророк“
регион, регион – политика, хрватска, коментари и аналитика, емисија „пророк“
Ко удара на Србе док траје хибридни рат против Русије /видео/
Председник Хрватске Зоран Милановић назвао је антисрпске инциденте у Сплиту „јадним и мизерним“. Премијер Пленковић квалификовао је догађај као „срамотан“. Није зафалило коментара у српској јавности како су ове изјаве неискрене, али експресне реакције највиших званичника, као и деловање надлежних државних органа указују на супротно.
Уосталом, са политичког становишта посматрано, није баш најјасније шта би то Хрватска добила, у било ком смислу, распиривањем нове антисрпске хистерије. Није најјасније нити како то на дневнополитичком нивоу користи било Милановићу или Пленковићу. Напослетку, дани српске културе у Хрватској планирани су годину дана унапред, били су још раније познати детаљи о концепту, садржају, манифестацијама, да се ту нашло ишта провокативно или неприхватљиво о томе би се одавно повела расправа.
Потенцијал против Срба постоји
Несумњиво, потенцијал унутар хрватског друштва за артикулисање антисрпског дискурса постоји. Зашто је то тако, како се такав дискурс може обликовати и коме може користити – питања су која захтевају опсежније разматрање, а одговори се тичу и „таласа дугих трајања“, контекстуализације историјских догађаја, социјалне психологије и колективних представа које проистичу из нарцизма малих разлика.
Може се и тврдити како такав конструкт унутар хрватске политичке елите постоји и траје, снажнији или слабији, са свим „рукавцима“ и „девијацијама“ у појединим етапама, што се периодично уочава и у институционалном деловању. Последња одлука таквог усмерења била је склапање војног савезништва између Загреба, Тиране и Приштине.
Српско-хрватски политички односи су такви какви јесу, дуже од пола деценије „стагнирају“, што је било и очекивано након учешћа Бориса Милошевића на „прослави“ Олује у Книну 2020. године. Гледано из равни симболике – на такав начин послата је порука Београду да се ствар око положаја и статуса Срба у Хрватској, а што укључује и контекстуализацију дешавања из скорашње југословенске историје решава искључиво у Загребу, те да на ту тему неће бити расправа у билатералном формату.
Управо од такве контекстуализације најчешће зависи карактер међусобних односа, па отуда и очигледна „анемичност“ када се говори о релацијама између доскора две највеће социјалистичке републике у јединственој држави.
Ипак, истовремено треба истаћи и да овакви политички односи не спречавају одржавање високог нивоа трговинске размене (свакако, увек може више, али постигнуто уопште није занемарљиво), као ни развој онога што се назива people-to-people конекција, а што је посебно приметно међу млађим генерацијама.
Незадовољство Хрвата у БиХ
Такође, треба подсетити и на честу и успешну српско-хрватску сарадњу у Босни и Херцеговини. Заокупљена на континуално „черечење“ Републике Српске, политичка чаршија у Београду остала је помало и незаинтересована на све оно што проживљавају Хрвати у БиХ, чији положај је што деловањем „савезника“ из сарајевске чаршије, што одлукама „међународне заједнице“ темељно девастиран.
Ако се овим синхронизованим подухватом Република Српска покушавала довести у статус мањег и последично „другоразредног ентитета“, Хрвати у Федерацији се имплементацијом исте те стратегије упорно гурају ка „трећелигашком народу“.
Незадовољство Хрвата, чији се представник бира бошњачким гласовима (а то иако је најилустративнији, свакако није једини пример њихове маргинализације) поприма драматичне размере и постаје прворазредно политичко питање у БиХ. Случај Калесије, источнобосанског градића у којем живи 20 Хрвата, а Жељко Комшић осваја око 2500 гласова већ је помињан много пута, мада је мање-више слично било на последњим изборима и у Живиницама, Грачаници, Градачцу, Сребренику, Бановићима, чак и Теочаку. Несумњиво, биће тако и на следећим изборима.
Са ким ће стварни политички представници хрватског народа у БиХ пактирати? Логичан одговор намеће се сам по себи. У овим околностима, када се под изговором убрзавања евроинтеграција јасно говори о неопходности промене Устава, што је само еуфемизам за разградњу дејтонске структуре, српско-хрватске везе у БиХ додатно се продубљују. И ту се сада треба вратити на нови, ничим изазвани талас антисрпске хистерије у Хрватској. Да ли је можда отпочињање овог процеса повезано са дешавањима у БиХ? И ако јесте – ко иза тога стоји?
Какве користи има Загреб?
Ако се крене од хипотезе да овога пута уопште није јасно какве то користи Хрватска има од текуће артикулације антисрпског дискурса, онда треба сагледати ко и какве користи има од тога? Односно, зашто се конструкт који „преживљава“ већ више деценија баш сада ојачава и „дозиђује“ новим елементима?
Индуковање кризе у српско-хрватским односима, који су такви какви јесу, усмерено је најпре ка упропаштавању сваке врсте могуће сарадње у БиХ, што баш и није, макар посматрано из угла геополитике и стратешких студија – нити у интересу Београда, нити у интересу Загреба. Али зато јесте у интересу „коалиције вољних“ и „европске тројке“ која ту коалицију предводи. Босна и Херцеговина дуго је на њиховој агенди, покушавали су да опосле уставне промене у неколико налета за претходне три деценије, али је уз силна „креативна тумачења“ и отимања надлежности дејтонски оквир са два ентитета и три конститутивна народа опстао.
Сада је шанса, док се све гледа кроз призму украјинске кризе и хибридног рата против Русије - завршити са тим послом и уједно учинити да нема „непокривене“ географске залеђине која ће остати ван потпуне стратешке контроле. Садржински, оно што се пласира у оквиру антисрпске кампање (често и са крајње опскурних адреса) није приоритетно оријентисано ка „минирању“ међудржавног (мада и ту треба бити обазрив, ако се кампања настави и рашири није искључено да се политичари, трчећи за гласачима просто „утопе“ у ту реку и да се и међудржавни односи драстично погоршају), већ ка уништавању међуетничког (међунационалног), то треба да се манифестује свуда где се Хрвати и Срби сусрећу. За почетак – у Босни и Херцеговини.
Кратком али снажном кампањом обнавља се дискурс који ће утицати да се односи „затрују“ свуда, па и у областима и на местима где су и даље релативно добри, функционални и обострано корисни. Када се односи једном затрују, онда такво стање по инерцији дуго траје, а могуће их је и минималним инвестицијама додатно разарати, чисто да не буде повратка на старо.
