https://sputnikportal.rs/20260118/brisel-obecava-balkanu-prosirenje-2032-godine--samo-je-pitanje-da-li-ce-eu-tada-da-postoji-video-1194904322.html
Брисел обећава Балкану проширење 2032. године – само је питање да ли ће ЕУ тада да постоји /видео/
Брисел обећава Балкану проширење 2032. године – само је питање да ли ће ЕУ тада да постоји /видео/
Sputnik Србија
Нова процена која се помиње по дипломатским кулоарима и у средствима јавног информисања гласи: Црна Гора и Албанија могу постати чланице ЕУ до 2032. године. 18.01.2026, Sputnik Србија
2026-01-18T19:55+0100
2026-01-18T19:55+0100
2026-01-18T19:55+0100
свет
свет
свет – политика
европска унија (еу)
емисија „пророк“
коментари и аналитика
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111358/02/1113580255_0:160:3073:1888_1920x0_80_0_0_2c7a08f2524768d89c3f3ad25914b25d.jpg
Бриселска евробирократија мора показати неки позитиван сигнал Украјини, у одређеној мери и Молдавији (у неком ширем контексту тиче се то и Грузије и Јерменије и плана европске коалиције вољних да окруже Русију са источне и јужне стране), па се зато актуализује тема проширења, мада није до краја извесно ко и у којој мери подржава такав приступ међу државама чланицама у овом тренутку.Ипак је за проширење везано много осетљивих питања (укључујући и Турску која је кандидат за пријем дуже од четврт века, први турски преговарач умро је пре неколико година), не може се све посматрати кроз призму Украјине и текућих околности.Чланство без права гласаАко се посматра кроз призму Украјине и текућих околности, онда проширење више није стратегијска, него тактичка димензија у политици ЕУ, а они који су део тактичких разматрања често постану жртве, кусур којим се подмирују стратешки циљеви. Ваљда зато и пуштање у политички саобраћај тезе како новопримљене чланице неће имати право гласа, нити сопствене комесаре.Поред актуелних недоумица, два су стара проблема са оваквим најавама. Први – обећања о евроинтеграцијама трају већ 30 година, па у њих, искрено, мало ко верује. Друго – подршка евроинтеграцијама на Балкану континуално опада, па су и на овакве најаве људи огуглали, према свему постали потпуно равнодушни. Због приче о наставку евроинтеграција нити се побеђује на изборима, нити се одржава власт. Међутим, сада постоји и трећи проблем који се манифестује питањем – да ли ће ЕУ постојати 2032. године?О процесу евросклерозе који се одигравао од 2008. године и узроковао опадање поверења у ЕУ много се писало. ЕУ се није излечила од евросклерозе, проблеми који су раније постојали постоје и данас, али је евробирократија смислила радикалан начин за њено лечење. Тај радикалан начин је отпочињање хибридног рата против Русије 2014. године.У међувремену, овај рат није остао само хибридни, него је за претходне три године за ЕУ постао и егзистенцијални. Карактеристике егзситенцијалног рата су: прво да је то игра нултог збира; и друго – да се сви политички процеси контекстуализују кроз призму сукоба.Политичке процесе на Балкану опредељује сукоб ЕУ и Русије, у том смислу детерминише и активности које предузима коалиција вољних окупљена око Немачке, Француске и Велике Британије. Наравно, Велика Британија није чланица ЕУ, али је постала један од главних заговорника проширења ЕУ ка Балкану.То јесте својеврсни парадокс у нашој регионалној политици, но није и једини парадокс. Дакле, о даљој сарадњи и иницијативама ЕУ, као и њеном потенцијалном ширењу на балканске државе посматра се кроз призму супротстављања Русији и тражењу начина да се издејствује победа у Украјини.Награда за послушностКооперативност се награђује обећањима о европерспективи, док се случајеви некооперативности сурово кажњавају. За кажњавање се злоупотребљавају и судови, то јест одиграва се стављање судске гране власти у функцију остваривања политичких циљева. Примери спречавања одржавања другог круга председничких избора у Румунији 2024. године и забране политичког деловања Милораду Додику у Босни и Херцеговини 2025. године потврђују ову тезу.Овакав приступ разара политичке системе балканских држава, а усклађен са свакодневним политичким притисцима, новим енергетским стратегијама којима се фактички руске компаније протерују са Балкана и милитаризацијом Европе - оставља трајне последице.Тензије на Балкану расту, тако да се међудржавни односи погоршавају, а међуетничке дистанце повећавају. Услед тога, регионална перспектива је прилично суморна. Балкан постаје стратешко залеђе које ЕУ жели да стави под потпуну контролу како би несметано изводила хибридне операције против Русије (у одређеном развоју ситуације извођење таквих операција може подразумевати и конвенционално ратовање, јер је конвенционални рат један од инструмената за реализацију хибридног рата).Без подршке рату против РусијеИстовремено, расположење у друштвима балканских држава је такво да углавном нема јасне подршке учешћу у егзистенцијалном рату против Русије. То је свакако највидљивије у Србији и Мађарској (која није балканска држава, али се низом споразума и иницијатива интензивно повезује са Балканом), подразумева се и у Републици Српској, али се уочава и у Бугарској, Румунији, Северној Македонији, Црној Гори, па и у једном делу хрватске јавности.Стање у Грчкој је тема за себе, ту су ствари комплексније пошто се у перцепције „мешају“ и „црквено питање“ и „медитеранска димензија“ геополитичких пројекција, али опет се не може говорити о некаквој силној подршци Бриселу. Резултат свега је тиха дестабилизација и стварање услова за друштвене конфликте, пошто са једне стране прозападна политичка елита ради оно што од ње захтева коалиција вољних, док са друге стране народ такав приступ или не подржава или доводи у питање. Такође, нужно је напоменути и да се у балканској политици осећају промене које је донела победа Доналда Трампа.Америчка спољна политика није заинтересована за Балкан на начин како је то била раније, уосталом није заинтересована ни за учешће у Украјинској кризи на начин како је раније учествовала, а сведоци смо и наговештаја да се Вашингтон више неће руководити принципом тврдог интервенционизма у региону, што се показало на примеру Републике Српске и креирања новог односа према кризи у Босни и Херцеговини.У одређеној мери, Балкан је због оваквог приступа ЕУ постао талац Украјинске кризе и наша регионална безбедност и те како зависи од решења за Украјину. Подразумева се, у игри нултог збира ЕУ рачуна да ће у Украјини победити, па се тако објашњавају њихови поступци и иницијативе на Балкану. Али, шта ако Западна Европа изгуби рат против Русије? Може ли то ЕУ преживети? И - како ће се то даље одразити на регионалну безбедност Балкана у условима погоршавања међудржавних односа и повећавања међуетничке дистанце?Уместо старе приче о томе како нам европске интеграције доносе политичку стабилност и економски развој, од 2022. године присуствујемо сасвим другачијем процесу па приступ ЕУ доноси балканским државама политичку дестабилизацију и крајње неизвесну економску перспективу.Тачно је да осим те приче о евроинтеграцијама на Балкану и даље немамо никакву разрађену алтернативу, никакве нове предлоге о другачијим начинима регионалне сарадње, стабилизације прилика и осигуравања регионалне безбедности, но то не значи да је проширење безалтернативна солуција, него да нас у случају тешког неуспеха ЕУ у рату против Русије чекају велики изазови, ризици и претње.И ту најаве о проширењу, па чак ни неки атипични пријеми (без права гласа) нових држава неће много променити. Судбину Балкана више ће одредити исход сукоба у Украјини, ново мировно решење које ће се одразити на целокупну (југо)источну Европу, као и даље јачање и слабљење импулса и утицаја ваневропских актера на регионалну безбедност (не само Кине на коју се прво помисли, него и Израела, Турске која је „превелика“ да би је посматрали тек као „обичну“ балканску државу, Израела, арапских земаља, али и Јапана који се све више ангажује како би направио баланс према Кини или Ирана који има лимитиране домете за реакцију али је врло заинтересован за одређене процесе који се одигравају), него тактички потези ЕУ.Очигледно, за стабилизацију Балкана нужне су нове регионалне стратегије, нове геополитичке визије, нове дипломатске иницијативе. Обећања која нуди ЕУ су бескрајна тактизирања усмерена ка сасвим другим стратешким циљевима, циљевима који нити су у интересу убедљиве већине балканских народа, нити могу допринети развоју балканских држава.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Душан Пророковић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
свет, свет – политика, европска унија (еу), емисија „пророк“, коментари и аналитика
свет, свет – политика, европска унија (еу), емисија „пророк“, коментари и аналитика
Брисел обећава Балкану проширење 2032. године – само је питање да ли ће ЕУ тада да постоји /видео/
Нова процена која се помиње по дипломатским кулоарима и у средствима јавног информисања гласи: Црна Гора и Албанија могу постати чланице ЕУ до 2032. године.
Бриселска евробирократија мора показати неки позитиван сигнал Украјини, у одређеној мери и Молдавији (у неком ширем контексту тиче се то и Грузије и Јерменије и плана европске коалиције вољних да окруже Русију са источне и јужне стране), па се зато актуализује тема проширења, мада није до краја извесно ко и у којој мери подржава такав приступ међу државама чланицама у овом тренутку.
Ипак је за проширење везано много осетљивих питања (укључујући и Турску која је кандидат за пријем дуже од четврт века, први турски преговарач умро је пре неколико година), не може се све посматрати кроз призму Украјине и текућих околности.
Ако се посматра кроз призму Украјине и текућих околности, онда проширење више није стратегијска, него тактичка димензија у политици ЕУ, а они који су део тактичких разматрања често постану жртве, кусур којим се подмирују стратешки циљеви. Ваљда зато и пуштање у политички саобраћај тезе како новопримљене чланице неће имати право гласа, нити сопствене комесаре.
Поред актуелних недоумица, два су стара проблема са оваквим најавама. Први – обећања о евроинтеграцијама трају већ 30 година, па у њих, искрено, мало ко верује. Друго – подршка евроинтеграцијама на Балкану континуално опада, па су и на овакве најаве људи огуглали, према свему постали потпуно равнодушни. Због приче о наставку евроинтеграција нити се побеђује на изборима, нити се одржава власт. Међутим, сада постоји и трећи проблем који се манифестује питањем – да ли ће ЕУ постојати 2032. године?
О процесу евросклерозе који се одигравао од 2008. године и узроковао опадање поверења у ЕУ много се писало. ЕУ се није излечила од евросклерозе, проблеми који су раније постојали постоје и данас, али је евробирократија смислила радикалан начин за њено лечење. Тај радикалан начин је отпочињање хибридног рата против Русије 2014. године.
У међувремену, овај рат није остао само хибридни, него је за претходне три године за ЕУ постао и егзистенцијални. Карактеристике егзситенцијалног рата су: прво да је то игра нултог збира; и друго – да се сви политички процеси контекстуализују кроз призму сукоба.
Политичке процесе на Балкану опредељује сукоб ЕУ и Русије, у том смислу детерминише и активности које предузима коалиција вољних окупљена око Немачке, Француске и Велике Британије. Наравно, Велика Британија није чланица ЕУ, али је постала један од главних заговорника проширења ЕУ ка Балкану.
То јесте својеврсни парадокс у нашој регионалној политици, но није и једини парадокс. Дакле, о даљој сарадњи и иницијативама ЕУ, као и њеном потенцијалном ширењу на балканске државе посматра се кроз призму супротстављања Русији и тражењу начина да се издејствује победа у Украјини.
Кооперативност се награђује обећањима о европерспективи, док се случајеви некооперативности сурово кажњавају. За кажњавање се злоупотребљавају и судови, то јест одиграва се стављање судске гране власти у функцију остваривања политичких циљева. Примери спречавања одржавања другог круга председничких избора у Румунији 2024. године и забране политичког деловања Милораду Додику у Босни и Херцеговини 2025. године потврђују ову тезу.
Овакав приступ разара политичке системе балканских држава, а усклађен са свакодневним политичким притисцима, новим енергетским стратегијама којима се фактички руске компаније протерују са Балкана и милитаризацијом Европе - оставља трајне последице.
Тензије на Балкану расту, тако да се међудржавни односи погоршавају, а међуетничке дистанце повећавају. Услед тога, регионална перспектива је прилично суморна. Балкан постаје стратешко залеђе које ЕУ жели да стави под потпуну контролу како би несметано изводила хибридне операције против Русије (у одређеном развоју ситуације извођење таквих операција може подразумевати и конвенционално ратовање, јер је конвенционални рат један од инструмената за реализацију хибридног рата).
Без подршке рату против Русије
Истовремено, расположење у друштвима балканских држава је такво да углавном нема јасне подршке учешћу у егзистенцијалном рату против Русије. То је свакако највидљивије у Србији и Мађарској (која није балканска држава, али се низом споразума и иницијатива интензивно повезује са Балканом), подразумева се и у Републици Српској, али се уочава и у Бугарској, Румунији, Северној Македонији, Црној Гори, па и у једном делу хрватске јавности.
Стање у Грчкој је тема за себе, ту су ствари комплексније пошто се у перцепције „мешају“ и „црквено питање“ и „медитеранска димензија“ геополитичких пројекција, али опет се не може говорити о некаквој силној подршци Бриселу. Резултат свега је тиха дестабилизација и стварање услова за друштвене конфликте, пошто са једне стране прозападна политичка елита ради оно што од ње захтева коалиција вољних, док са друге стране народ такав приступ или не подржава или доводи у питање. Такође, нужно је напоменути и да се у балканској политици осећају промене које је донела победа Доналда Трампа.
Америчка спољна политика није заинтересована за Балкан на начин како је то била раније, уосталом није заинтересована ни за учешће у Украјинској кризи на начин како је раније учествовала, а сведоци смо и наговештаја да се Вашингтон више неће руководити принципом тврдог интервенционизма у региону, што се показало на примеру Републике Српске и креирања новог односа према кризи у Босни и Херцеговини.
У одређеној мери, Балкан је због оваквог приступа ЕУ постао талац Украјинске кризе и наша регионална безбедност и те како зависи од решења за Украјину. Подразумева се, у игри нултог збира ЕУ рачуна да ће у Украјини победити, па се тако објашњавају њихови поступци и иницијативе на Балкану. Али, шта ако Западна Европа изгуби рат против Русије? Може ли то ЕУ преживети? И - како ће се то даље одразити на регионалну безбедност Балкана у условима погоршавања међудржавних односа и повећавања међуетничке дистанце?
Уместо старе приче о томе како нам европске интеграције доносе политичку стабилност и економски развој, од 2022. године присуствујемо сасвим другачијем процесу па приступ ЕУ доноси балканским државама политичку дестабилизацију и крајње неизвесну економску перспективу.
Тачно је да осим те приче о евроинтеграцијама на Балкану и даље немамо никакву разрађену алтернативу, никакве нове предлоге о другачијим начинима регионалне сарадње, стабилизације прилика и осигуравања регионалне безбедности, но то не значи да је проширење безалтернативна солуција, него да нас у случају тешког неуспеха ЕУ у рату против Русије чекају велики изазови, ризици и претње.
И ту најаве о проширењу, па чак ни неки атипични пријеми (без права гласа) нових држава неће много променити. Судбину Балкана више ће одредити исход сукоба у Украјини, ново мировно решење које ће се одразити на целокупну (југо)источну Европу, као и даље јачање и слабљење импулса и утицаја ваневропских актера на регионалну безбедност (не само Кине на коју се прво помисли, него и Израела, Турске која је „превелика“ да би је посматрали тек као „обичну“ балканску државу, Израела, арапских земаља, али и Јапана који се све више ангажује како би направио баланс према Кини или Ирана који има лимитиране домете за реакцију али је врло заинтересован за одређене процесе који се одигравају), него тактички потези ЕУ.
Очигледно, за стабилизацију Балкана нужне су нове регионалне стратегије, нове геополитичке визије, нове дипломатске иницијативе. Обећања која нуди ЕУ су бескрајна тактизирања усмерена ка сасвим другим стратешким циљевима, циљевима који нити су у интересу убедљиве већине балканских народа, нити могу допринети развоју балканских држава.
