https://sputnikportal.rs/20260426/izmedju-detinjstva-i-odraslog-doba-sta-zaista-muci-tinejdzere-video-1198556377.html
Између детињства и одраслог доба: Шта заиста мучи тинејџере /видео/
Између детињства и одраслог доба: Шта заиста мучи тинејџере /видео/
Sputnik Србија
Период адолесценције носи бројне дилеме, притиске и питања на која није лако наћи одговоре. Млади покушавају да изграде сопствени идентитет, истовремено... 26.04.2026, Sputnik Србија
2026-04-26T12:30+0200
2026-04-26T12:30+0200
2026-04-26T12:30+0200
друштво
друштво
србија – друштво
тинејџер
одрастање
друштвене мреже
породица
татјана прокић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/04/19/1198555302_0:0:1280:720_1920x0_80_0_0_ebb04577221489678628ef8f31418d47.jpg
Према речима психолога и психотерапеута Татјане Прокић, тинејџерске године представљају време интензивних промена — емоционалних, физичких и социјалних, а развој дигиталних технологија и “живот” на друштвеним мрежама одрастање данашњих генерација чине далеко изазовнијим него што је то био случај са генерацијама којима припадају њихови родитељи.Шта мучи тинејџереКако каже, деца са којом ради, баш као и њена деца од којих су двоје већ тинејџери, а треће дете тек треба да закорачи у то животно доба, носе исту муку - бити стално присутан, бити „онлајн“. Са друге стране, родитељи су у вечитој дилеми - колико да дозволе деци онлајн садржаја, како да их спрече у томе, колико су добри родитељи уколико им уводе неке драстичне рестрикције, а колико им штете уколико их пуштају да буду "мало дуже на нету"?„У време када смо ми одрастали имали смо оне „Браво“ часописе и постере познатих личности на зидовима соба. О нашим идолима смо заправо више маштали него што смо о њима заиста знали, али смо се некако са њима идентификовали и веровали смо да су они на себи доста радили да би дошли ту где јесу. Данас је то доста другачије и имам утисак да се сада идоли и узори мењају на дневном нивоу. Формирање идентитета - то ко сам, шта сам, где сам, шта хоћу са собом - је нешто што се природно дешава у адолесценцији, а данашњим тинејџерима уопште није лако јер тај неки део брзих стимулација којима су свакодневно изложени такође утиче у великој мери. Као да нон-стоп имају онај део где се преиспитују, прерачунавају, који их доста збуњује. Мислим и да им је капацитет за ментализацију јако лимитиран тренутно, онај део да уђем у тишину, да се досађујем, да размишљам, да пустим осећањима да буду присутна, да ме носе, али да се некако борим са њима, сам или уз помоћ родитеља или неких другара… Тај део озбиљно недостаје“, објашњава психолог у подкасту „Породично“.Потрага за идентитетомЗдрава потрага за идентитетом у том узрасту, додаје Татјана Прокић, иде кроз покушај погрешке, односно - грешим, грешке су ми дозвољене и коригујем своје понашање кроз то искуство.Деца, каже, у том узрасту просто развојно нису способна да саму себе у потпуности разумеју.“Тај део разумевања сопственог идентитета, тога ко сам, шта сам и шта желим да будем је некако екстернализованији од онога када смо ми одрастали. Тинејџери то данас идентификују кроз неке сигнале популарности, прихваћености, воле да буде аутентични али на начин где ће да буду као нутела - да се свима допадају, а то је врло висока лествица коју је тешко достићи. Па када се не достигне креће урушавање – мисле да нису довољно добри, да код њих постоји нека грешка. И ту је задатак нас као родитеља јако важан, не да се ми појављујемо и решавамо ствари уместо њих, не да будемо њихови суперјунаци, већ да их подржавамо у тој њиховој регулацији и да их пуштамо да буду оптимално исфрустрирани. А то је тренутно ситуација са којом ми као родитељи највише имамо проблем јер јако тешко подносимо фрустрацију деце, док ми се чини да деца и не траже од нас решења већ присутност, траже да их заправо само чујемо и да те њихове емоције некако заједно носимо”, примећује психотерапеут.Однос са родитељимаОднос тинејџера према родитељима често пролази кроз фазу преиспитивања ауторитета, у којој млади покушавају да изграде сопствени идентитет и аутономију. У том процесу, родитељи више не представљају непогрешиве фигуре, већ саговорнике чије се одлуке и ставови анализирају, а неретко и оспоравају, што може довести до чешћих конфликата.“Ми сад овде имамо један парадокс јер деца показују тај вишак самопоуздања, врло добро знају да кажу шта треба и да “уђу у ринг” са нама као родитељима. Они хоће да се доказују па ми помислимо да они имају самопоуздање, а у ствари га немају. Оно делује врло појавно, на стакленим је ногама, више је нешто што су научили посматрајући, кроз разговоре и комуникацију коју видимо да је свуда присутна о томе шта треба да раде у одређеној ситуацији. Треба имати на уму да то дечије самопоуздање у ствари нема везе са оним правим, унутрашњим самопоуздањем које ми као родитељи заправо имамо задатак да код њих стварамо, да га "месимо" и “убацујемо” својој деци да они некако буду добро сами са собом, са светом и слично”, каже Татјана Прокић.Упркос привидној дистанци и тежњи ка независности, тинејџери и даље снажно зависе од емоционалне подршке родитеља. Квалитет комуникације постаје кључан фактор, указује психотерапеут, а отворен дијалог, колико год млади од њега бежали, и међусобно уважавање - могу ублажити тензије и допринети здравијем односу. Уместо строге контроле, Татјана наглашава значај постављања јасних граница уз истовремено пружање разумевања, чиме се гради поверење које је неопходно у овом осетљивом периоду развоја.Бунт је пожељанНа питање како тинејџери изражавају бунт, гошћа Спутњика нема дилему да се он данас изражава суптилније, па тако млади данас, на пример, одбијају да викендом једу за столом са родитељима или да иду у породичне посете у које су раније ишли без поговора.“Бунт је озбиљно здрав и пожељан, он значи - ја сам се одвојио, ја сам се осамосталио, стекао сам извесну аутономију, некако имам свој идентитет који се разликује од родитељског и слично. И то треба разумети. Међутим, када бунт пређе у то да ми видимо да не можемо да разговарамо са дететом, да је оно сваког дана бунтовно, несрећно, конфликтно, агресивно и тако даље, то су неке ствари које просто захтевају неку нашу интервенцију”, закључује психолог.Погледајте и:
https://sputnikportal.rs/20251207/oprez-za-roditelje-apel-za-pomoc-ispod-tinejdzerskih-dugackih-rukava---kada-im-vreme-nije-video-1193423527.html
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Сандра Черин
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
друштво, србија – друштво, тинејџер, одрастање, друштвене мреже, породица, татјана прокић
друштво, србија – друштво, тинејџер, одрастање, друштвене мреже, породица, татјана прокић
Између детињства и одраслог доба: Шта заиста мучи тинејџере /видео/
Период адолесценције носи бројне дилеме, притиске и питања на која није лако наћи одговоре. Млади покушавају да изграде сопствени идентитет, истовремено тражећи прихватање околине и разумевање у породици. Како тинејџери заиста доживљавају себе и свет око себе и на који начин одрасли могу да им буду ослонац у том осетљивом животном раздобљу?
Према речима психолога и психотерапеута Татјане Прокић, тинејџерске године представљају време интензивних промена — емоционалних, физичких и социјалних, а развој дигиталних технологија и “живот” на друштвеним мрежама одрастање данашњих генерација чине далеко изазовнијим него што је то био случај са генерацијама којима припадају њихови родитељи.
Како каже, деца са којом ради, баш као и њена деца од којих су двоје већ тинејџери, а треће дете тек треба да закорачи у то животно доба, носе исту муку - бити стално присутан, бити „онлајн“. Са друге стране, родитељи су у вечитој дилеми - колико да дозволе деци онлајн садржаја, како да их спрече у томе, колико су добри родитељи уколико им уводе неке драстичне рестрикције, а колико им штете уколико их пуштају да буду "мало дуже на нету"?
„У време када смо ми одрастали имали смо оне „Браво“ часописе и постере познатих личности на зидовима соба. О нашим идолима смо заправо више маштали него што смо о њима заиста знали, али смо се некако са њима идентификовали и веровали смо да су они на себи доста радили да би дошли ту где јесу. Данас је то доста другачије и имам утисак да се сада идоли и узори мењају на дневном нивоу. Формирање идентитета - то ко сам, шта сам, где сам, шта хоћу са собом - је нешто што се природно дешава у адолесценцији, а данашњим тинејџерима уопште није лако јер тај неки део брзих стимулација којима су свакодневно изложени такође утиче у великој мери. Као да нон-стоп имају онај део где се преиспитују, прерачунавају, који их доста збуњује. Мислим и да им је капацитет за ментализацију јако лимитиран тренутно, онај део да уђем у тишину, да се досађујем, да размишљам, да пустим осећањима да буду присутна, да ме носе, али да се некако борим са њима, сам или уз помоћ родитеља или неких другара… Тај део озбиљно недостаје“, објашњава психолог у подкасту „Породично“.
Здрава потрага за идентитетом у том узрасту, додаје Татјана Прокић, иде кроз покушај погрешке, односно - грешим, грешке су ми дозвољене и коригујем своје понашање кроз то искуство.
“Делује врло једноставно, међутим, када дође до свих ових зачина који иду са стране - испада и компликовано. Наиме, имамо и тај део који је притисак, који је превелика стимулација, који је део тог неког размишљања - не смем никако да будем “кринџ”, не смем да будем неко ко ће бити на било који начин изложен подсмеху. А то директно утиче на самопоуздање детета које је већ на лабавим ногама”, наводи психолог.
Деца, каже, у том узрасту просто развојно нису способна да саму себе у потпуности разумеју.
“Тај део разумевања сопственог идентитета, тога ко сам, шта сам и шта желим да будем је некако екстернализованији од онога када смо ми одрастали. Тинејџери то данас идентификују кроз неке сигнале популарности, прихваћености, воле да буде аутентични али на начин где ће да буду као нутела - да се свима допадају, а то је врло висока лествица коју је тешко достићи. Па када се не достигне креће урушавање – мисле да нису довољно добри, да код њих постоји нека грешка. И ту је задатак нас као родитеља јако важан, не да се ми појављујемо и решавамо ствари уместо њих, не да будемо њихови суперјунаци, већ да их подржавамо у тој њиховој регулацији и да их пуштамо да буду оптимално исфрустрирани. А то је тренутно ситуација са којом ми као родитељи највише имамо проблем јер јако тешко подносимо фрустрацију деце, док ми се чини да деца и не траже од нас решења већ присутност, траже да их заправо само чујемо и да те њихове емоције некако заједно носимо”, примећује психотерапеут.
Однос тинејџера према родитељима често пролази кроз фазу преиспитивања ауторитета, у којој млади покушавају да изграде сопствени идентитет и аутономију. У том процесу, родитељи више не представљају непогрешиве фигуре, већ саговорнике чије се одлуке и ставови анализирају, а неретко и оспоравају, што може довести до чешћих конфликата.
“Ми сад овде имамо један парадокс јер деца показују тај вишак самопоуздања, врло добро знају да кажу шта треба и да “уђу у ринг” са нама као родитељима. Они хоће да се доказују па ми помислимо да они имају самопоуздање, а у ствари га немају. Оно делује врло појавно, на стакленим је ногама, више је нешто што су научили посматрајући, кроз разговоре и комуникацију коју видимо да је свуда присутна о томе шта треба да раде у одређеној ситуацији. Треба имати на уму да то дечије самопоуздање у ствари нема везе са оним правим, унутрашњим самопоуздањем које ми као родитељи заправо имамо задатак да код њих стварамо, да га "месимо" и “убацујемо” својој деци да они некако буду добро сами са собом, са светом и слично”, каже Татјана Прокић.
Упркос привидној дистанци и тежњи ка независности, тинејџери и даље снажно зависе од емоционалне подршке родитеља. Квалитет комуникације постаје кључан фактор, указује психотерапеут, а отворен дијалог, колико год млади од њега бежали, и међусобно уважавање - могу ублажити тензије и допринети здравијем односу. Уместо строге контроле, Татјана наглашава значај постављања јасних граница уз истовремено пружање разумевања, чиме се гради поверење које је неопходно у овом осетљивом периоду развоја.
На питање како тинејџери изражавају бунт, гошћа Спутњика нема дилему да се он данас изражава суптилније, па тако млади данас, на пример, одбијају да викендом једу за столом са родитељима или да иду у породичне посете у које су раније ишли без поговора.
“Бунт је озбиљно здрав и пожељан, он значи - ја сам се одвојио, ја сам се осамосталио, стекао сам извесну аутономију, некако имам свој идентитет који се разликује од родитељског и слично. И то треба разумети. Међутим, када бунт пређе у то да ми видимо да не можемо да разговарамо са дететом, да је оно сваког дана бунтовно, несрећно, конфликтно, агресивно и тако даље, то су неке ствари које просто захтевају неку нашу интервенцију”, закључује психолог.
