Почео први светски сајбер рат: Како да земље одбране суверонст и где је у свему томе Србија
20:52 22.11.2026 (Освежено: 20:53 22.11.2026)

CC0 / Слика генерисана вештачком интелигенцијом /
Пратите нас
Појединачни сукоби мањег интензитета који избијају широм планете до сада су називани „Трећим светским ратом“, међутим, са све чешћим хакерским нападима, падовима система и сајбер тероризмом, чини се да је тај трећи светски адекватније назвати и „Првим сајбер ратом“. Нови напад погодио је сада Норвешку, а последице је могао да осети читав континент.
Читав свет је претходних недеља претрпео грешке у комуникацији, падове система и отказивање технологије. Некад се класификују као хакерски напади, најчешће када је реч о системима мање важности, попут чувених француских фрижидера, док се обустава рада на кључној државној инфраструктури, као онда када је сваки аеродром у Сједињеним Државама обуставио полетање – грешком у комуникацији.
Сада је и највећи појединачни снабдевач Европе природним гасом, норвешка компанија ,,Еквинор, саопштила је да је била мета сајбер напада. Компанија је навела да је напад усмерен на поједине њене информационе системе и да су ангажовани стручњаци за сајбер безбедност како би се претња неутралисала.
Рат већ увелико траје
Професор информационе безбедности и председник ИТ компаније OpenLink др Милош Јовановић каже да се свет већ дуже времена налази у једној форми нестабилности, често називаном „Трећи светски рат“, која се од „операције Ковид“ само интензивирала. Сајбер напади су реалност данашњице, а све велике армије, укључујући руску, америчку, кинеску и друге, уврстиле су сајбер-компоненту међу кључне елементе савременог ратовања.
Прво је вештачка интелигенција радикално променила начин ратовања. То смо видели у Украјини, али и на Блиском истоку, где се помоћу интелигентних система и различитих технологија, укључујући неуронске мреже, примену различитих материјала и оптичких влакана, постижу изузетни резултати у навођењу дронова. Када је бежична комуникација, заснована на радиофреквенцијама, замењена оптичким влакнима, дронови су постали знатно отпорнији на ометање. То је показало колико је примена нових технологија значајна у савременом ратовању, каже Јовановић за Спутњик.
Велики део технологије развија се управо за војну примену, подсећа он. Питање је само да ли се прекиди рада могу класификовати као сајбер напади или једноставно недоступност или непотпуност потребне технолошке инфраструктуре. Оно што је чињеница, каже Јовановић, јесте да се претходних дана дешавају различити проблеми у функционисању ИТ инфраструктуре широм света, а да ли су баш сви последица „пада система“, време ће показати.
Нова Енигма
Често се доводи у питање поузданост данашњег интернета и глобалне комуникационе инфраструктуре, а у свим ратним дејствима и операцијама које укључују примену војних капацитета, комуникациона инфраструктура кључна. Она подразумева безбедносну инфраструктуру, односно шифровање података. Рат шифрама није јуче почео, каже наш саговорник и подсећа на борбу коју су Немачка и Енглеска водиле иза кулса током Другог светског рата, када је немачка електромеханичка машина за шифровање и дешифровање порука „Енигма“ била недокучива Енглезима.
Ако говоримо о ратовању, сајбер-компонента је дефинитивно једна од кључних компоненти данашњег ратовања, као и примена нових технологија. Овде није само реч само о дроновима и интелигентним системима. Сведочили смо како је комуникациона инфраструктура, конкретно амерички Старлинк, допринела војним операцијама у Украјини. О томе је много тога документовано и написано, како у научним, тако и у стручним круговима. Русија је, с друге стране, предузела кораке како би развила сопствену сателитску инфраструктуру. Говоримо о сателитима у ниској Земљиној орбити и пројектима као што је „Рассвет“.
Ко има технолошку надмоћ?
Када говоримо о рату, говоримо о убрзаном развоју технолошке инфраструктуре и свих иновација, будући да је то апсолутно кључна компаративна предност за све армије света. Наш саговорник ту издваја три целине – Русију, Америку и Кину.
Кина се опасно приближава Америци и Русији и она се вероватно већ сада налази међу водећим земљама када говоримо о развоју вештачке интелигенције у одређеним аспектима. Направила је невероватан искорак у том контексту. Председници Путин, Си и Трамп истицали су да је вештачка интелигенција кључна технологија 21. века и да ће они који највише овладају тим технологијама управљати свим процесима, укључујући, наравно, и војне процесе.
Развој технологије незаобилазан је и нераздвојив од развоја читавих друштава, тврди Јовановић. Свет се данас формира на новим основама и евидентно је да ће га чинити три сфере утицаја – америчка, руска и кинеска. Ако је реч о 21. веку, технолошка доминација ће апсолутно одредити ту надмоћ и већ је сада један од кључних фактора.
Не постоји сувереност
Државе данас више немају потпуно поверење у технологије које производе друге земље, па развијају сопствене системе, каже наш саговорник. Примера ради, Американци имају своју навигациону технологију ГПС, Русија има ГЛОНАСС, Европа развила Галилео, док су Кинези направили Беидоу.
Ово нам говори да је суверена инфраструктура, посебно комуникациона и навигациона, кључна за осигурање војних капацитета. Ниједна озбиљна армија не жели да у потпуности зависи од глобално доступне технологије друге земље, јер ту постоје одређени изазови и ризици. Пример са навигационим системима је изузетно значајан. Сличне ствари сада се дешавају и у контексту комуникационе инфраструктуре и сателита у ниској Земљиној орбити. Комплетна инфраструктура и суверени приступ њој од кључног су значаја за војну примену, међутим, данас не постоји ниједна земља која је у потпуности суверена.
Без обзира на санкције уведене Руској Федерацији, сарадња између Сједињених Америчких Држава и Русије у неким сегментима, попут критичних сировина, минерала и нуклеарне енергетике, односно сарадње са „Росатомом“, и даље се неометано одвија, каже Јовановић. Када су у питању интереси и војне технологије, ствари ипак подлежу неким другим договорима, а управо овај пример илуструје да данас не постоји ниједна земља која је апсолутно и потпуно суверена. Ланци снабдевања такви су да свако зависи од некога, а када су у питању војне технологије, ту постоје и неки други договори, који су врло често далеко од очију јавности.
Шта чека мале земље у сајбер ратовима?
Република Србија набавила је пре две године француске борбене авионе „Рафал“ за које постоје непотврђене тврдње да Француска, као произвођач, задржава одређену контролу над њиховим софтвером, системима и наоружањем авиона, што их спречава да се искористе у борби против било које НАТО чланице. Ова тврдња произишла је из две чињенице – прва је да се у авионима користе НАТО комуникациони системи који омогућавају размену података између авиона, радара и командних центара, а Србија, као држава која није чланица НАТО-а, нема приступ НАТО криптографским кључевима и заштићеним мрежама. Друга чињеница је да Француска као произвођач контролише испоруку, одржавање и одређене технолошке компоненте авиона.
Ово повлачи за собом питање мањих, војно неутралних земаља и положаја у којем ће се наћи у предстојећим сајбер ратовима. Земље попут Србије за сада немају капацитете да саграде сопствену технолошку инфраструктуру која ће их заштити од сајбер напада и све су прилике да ће морати да се приклони некој од већих сила.
Када мале земље купују технологију, оне се на неки начин и геополитички сврставају на једну страну. Ипак, то не мора нужно да буде тако. Мале земље, али и неке од највећих, зависе од ланаца снабдевања. Не треба заборавити ни производњу хардвера, где видимо да је чак и једна Америка у многим аспектима зависна од Тајвана, пре свега када је реч о производњи чипова. Бојим се да мале земље немају реалан капацитет да самостално развијају хардвер и опрему која им је неопходна. То је једноставно веома софистицирано и захтевно. Међутим, када говоримо о појединим елементима дигиталне, односно технолошке суверености, њих је могуће развити. Ту се уводи концепт релативне суверености, у оквиру којег држава користи и набавља различиту опрему, а затим је прилагођава сопственом екосистему, који развија у складу са усвојеном стратегијом.
Кључна ствар су стратегије развоја, посебно када је реч о примени одређених технологија. Добар пример је кинеска опрема коју је наша земља набављала за „Телеком Србију“ и друге телекомуникационе операторе, објашњава Јовановић. Американци су након те набавке, кроз Вашингтонски уговор, затражили да се Србија обавеже да ће набављати опрему од „поузданих добављача“, односно да се одрекне кинеске технологије.
Нужно наћи алтернативе
Ипак, за мале земље је изузетно важно да покушају да очувају бар минимум суверености у примени технолошких решења, каже наш саговорник. Постоје многе значајне ствари које ипак могу бити контролисане, попут криптолошких механизама, начину шифровања података, чувања података на сопственој територији, контроле приступа њима и изолације опреме. Није кључна ствар само та да ли је опрема купљења од западних, кинеских или руских произвођача, већ и како се том опремом управља и како су устројени мрежни и инфраструктурни системи.
Да ли ће, у случају неког великог сајбер-напада, рецимо, пошта у Суботици моћи да комуницира са поштом у Врању или у другим деловима земље? Да ли су оптичка инфраструктура и комуникационе руте унутар једне мале земље постављене тако да се, у случају критичног сценарија, може осигурати несметана комуникација кључних сервиса? Постоји много аспеката дигиталног суверенитета који могу да буду примењени и осигурани како бисмо у случају критичних сценарија могли да функционишемо и задовољимо основне потребе.
Након пада Мајкрософта од пре неколико дана, банке у Србији издале су званична саопштења да им комуникационе платформе, електронска пошта и слични сервиси не раде, те да их грађани контактирају путем телефона. Поставља се питање шта би се догодило уколико би и комуникациони саобраћај на нивоу телефонских централа био блокиран? Из тог разлога, између осталог, потребно је развијати сценарије за случај великих уништења и прекида, а у циљу обезбеђивања безбедног функционисања банака, пошта, болница, авио-саобраћаја и других кључних државних система.
Елементи дигиталне суверености могу да се очувају, развију и примене и у малим земљама, међутим, ту не говоримо о апсолутној суверености. Поновио бих да ни највеће земље, попут САД, Русије и Кине, не могу да постигну апсолутну сувереност. Ипак, то питање постаје све актуелније, у ишчекивању сајбер ратова, закључује Јовановић
Погледајте и:






