https://sputnikportal.rs/20261122/zlata-kocic-dok-covek-ima-dusu-bice-i-poezije-video-1205781920.html
Злата Коцић: Док човек има душу, биће и поезије /видео/
Злата Коцић: Док човек има душу, биће и поезије /видео/
Sputnik Србија
Брзина технолошког напретка је огромна, а истовремено је присутно дуготрајно слабљење емоционалног живота. Не смемо да атрофирамо у ономе што нас чини људима... 22.11.2026, Sputnik Србија
2026-11-22T11:15+0100
2026-11-22T11:15+0100
2026-11-22T11:15+0100
култура
андрићев институт
иво андрић
поезија
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0b/0e/1205589127_0:120:1280:840_1920x0_80_0_0_70fcc6c27ff0a328ae17e969406ec602.jpg
Постоје песници чије се дело не може лако објаснити, нити свести на неколико препознатљивих тема. Њихова поезија тражи од читаоца да застане, да се врати речи, њеном звуку и скривеним значењима. Таква је поезија Злате Коцић, добитнице Велике награде „Иво Андрић“, коју јој је Андрићев институт из Вишеграда доделио за животно дело и трајни допринос књижевности и култури.Стваралачки свет ове жене, која је живот посветила стиховима, као песник, али и као преводилац, настаје као спона језика, духовности, народног наслеђа и личног искуства.Иво Андрић као вечни узорГоворећи о Иву Андићу, чије име носи награда, Злата Коцић у разговору за Спутњик открива да је његово дело присутно у њеном животу још од детињства, понекад на начине којих није била сасвим свесна. Када је сазнала да је добитница признања, почела је да препознаје неке раније успостављене везе Андрићевих мотива и сопствене поезије.Једна од тих веза води до циклуса „Маглена ћуприја“, из књиге „Оро око гротла“. Песникиња нам признаје да је дуго размишљала сме ли уопште да употреби реч „ћуприја“, која је толико снажно обележена Андрићевим делом.„На крају сам то себи објаснила као неку врсту наставка, али не и понављања: оно што је Андрић изградио јесте његово, а оно што ја подразумевам под својом ћупријом нешто је друго. Ту је, пре свега, реч о прелазу и споју овога и онога света. Ја сам дете са села и слушала сам потресна, дубока нарицања, разговоре с упокојенима. За мене је то одувек значило да се ништа није прекинуло, да се живот на неки начин наставља и тамо. То сам прихватила још као дете, пре него што је религија касније потврдила та осећања“, каже Злата Коцић.Поезија као сусрет слике, звука и смислаКао филолог и преводилац, Злата Коцић језик не посматра само као средство за споразумевање, већ је дубоко посвећена речима, њиховом значењу и звучању, а поезију види као сусрет три равноправна елемента: слике, звука и смисла.„Понекад песма крене од звука, понекад од призора, догађаја или размишљања. Не постоји правило. Ја сам, међутим, помало старински настројена и не почињем да пишем док нешто не сазри довољно. Мисли могу дуго да се врзмају, али мора да се појави конкретан повод, тренутак у којем осетим да треба узети оловку“, каже песникиња.Она додаје да њене збирке често не настају као унапред задате теме, већ се песме и циклуси појављују у разним периодима, да би она тек накнадно открила њихову унутрашњу повезаност.Једна од најнеобичнијих прича из поетског стваралаштва Злате Коцић јесте она која описује настанак наслова „Галгал“, књиге на којој је радила осам година.Почелка је од сусрета с галебом на песничком фестивалу у француском граду Сету. Док је група песника стајала крај мола, птица је кружила око њих, а онда слетела пред њу.„Погледала сам га и помислила: 'Знам шта хоћеш. Ти хоћеш песму!' Тај призор ми се урезао у памћење, а касније, у Паризу, где је петао готово свеприсутан градски симбол, помислила сам да би 'гал' могао да буде песнички симбол, па и псеудоним за песника. А онда се у једној песми појавио стих: 'И ко сам ја најзад, Словен или Гал?' Потом је уследило 'гал, гал'. Држала сам рукопис дуго, враћала му се и мењала интерпункцију. Прво је била запета, затим цртица, а на крају сам то спојила у једну реч: 'Галгал'“, прича песникиња.Много година касније, истражујући библијски текст, Књигу пророка Језекиља, песникиња је наишла на „галгал“, реч повезану с точком, вихором, ковитлацем. То откриће јој је отворило читав низ нових значења и асоцијација. У једном речнику пронашла је и значење „откровење“, што јој, како прича, донело нови слој њеном песничком надахнућу.„То ме је заинтригирало. Почела сам да истражујем, и открила да се та реч појављује и као назив места, планине и реке, као и у разним језицима с бројним значењима. Једна мала језичка честица показала се као читав универзум, створен од једног звучања“, каже песникиња.Злата Коцић у језику препознаје трагове древних искустава, културних слојева и памћења. И преводилачки рад, нарочито дугогодишње бављење руском књижевношћу, продубио је њен однос према језику и његовим могућностима.Поезија је израз душеУ времену у којем се све убрзава, а технологија све дубље улази у људски живот, песникиња не верује да поезији прети нестанак. Више је брине неравнотежа између технолошког напретка и слабљења емоционалног живота.„Машина може да се поигра оним чиме располаже, да комбинује и обрађује постојеће садржаје, али не може да ствара онако како то чини човек. Не може да замени оно што долази из људског искуства, душе и осећања. Плашим се да бисмо, уколико дозволимо да технолошки напредак потисне оно најважније у човеку, могли да изгубимо много више него што добијамо“, сматра Злата Коцић.Песникиња, ипак, сматра да је поезија, као и уметност у целини, нешто што ће надживети све промене, укључујући и дигиталну револуцију.
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Вести
sr_RS
Sputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/0b/0e/1205589127_0:0:1280:960_1920x0_80_0_0_c3be1b2ee132a7eeb2f47553a5e97cef.jpgSputnik Србија
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Валентина Булатовић
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
андрићев институт, иво андрић, поезија
андрићев институт, иво андрић, поезија
Злата Коцић: Док човек има душу, биће и поезије /видео/
Брзина технолошког напретка је огромна, а истовремено је присутно дуготрајно слабљење емоционалног живота. Не смемо да атрофирамо у ономе што нас чини људима, јер ми смо, како наш народ каже, крвави испод коже. Емоције су део нашег бића и не можемо их одвојити од стваралаштва, каже у разговору за Спутњик песникиња Злата Коцић.
Постоје песници чије се дело не може лако објаснити, нити свести на неколико препознатљивих тема. Њихова поезија тражи од читаоца да застане, да се врати речи, њеном звуку и скривеним значењима. Таква је поезија Злате Коцић, добитнице Велике награде „Иво Андрић“, коју јој је Андрићев институт из Вишеграда доделио за животно дело и трајни допринос књижевности и култури.
Стваралачки свет ове жене, која је живот посветила стиховима, као песник, али и као преводилац, настаје као спона језика, духовности, народног наслеђа и личног искуства.
Иво Андрић као вечни узор
Говорећи о Иву Андићу, чије име носи награда, Злата Коцић у разговору за Спутњик открива да је његово дело присутно у њеном животу још од детињства, понекад на начине којих није била сасвим свесна. Када је сазнала да је добитница признања, почела је да препознаје неке раније успостављене везе Андрићевих мотива и сопствене поезије.
Једна од тих веза води до циклуса „Маглена ћуприја“, из књиге „Оро око гротла“. Песникиња нам признаје да је дуго размишљала сме ли уопште да употреби реч „ћуприја“, која је толико снажно обележена Андрићевим делом.
„На крају сам то себи објаснила као неку врсту наставка, али не и понављања: оно што је Андрић изградио јесте његово, а оно што ја подразумевам под својом ћупријом нешто је друго. Ту је, пре свега, реч о прелазу и споју овога и онога света. Ја сам дете са села и слушала сам потресна, дубока нарицања, разговоре с упокојенима. За мене је то одувек значило да се ништа није прекинуло, да се живот на неки начин наставља и тамо. То сам прихватила још као дете, пре него што је религија касније потврдила та осећања“, каже Злата Коцић.
Поезија као сусрет слике, звука и смисла
Као филолог и преводилац, Злата Коцић језик не посматра само као средство за споразумевање, већ је дубоко посвећена речима, њиховом значењу и звучању, а поезију види као сусрет три равноправна елемента: слике, звука и смисла.
„Понекад песма крене од звука, понекад од призора, догађаја или размишљања. Не постоји правило. Ја сам, међутим, помало старински настројена и не почињем да пишем док нешто не сазри довољно. Мисли могу дуго да се врзмају, али мора да се појави конкретан повод, тренутак у којем осетим да треба узети оловку“, каже песникиња.
Она додаје да њене збирке често не настају као унапред задате теме, већ се песме и циклуси појављују у разним периодима, да би она тек накнадно открила њихову унутрашњу повезаност.
Једна од најнеобичнијих прича из поетског стваралаштва Злате Коцић јесте она која описује настанак наслова „Галгал“, књиге на којој је радила осам година.
Почелка је од сусрета с галебом на песничком фестивалу у француском граду Сету. Док је група песника стајала крај мола, птица је кружила око њих, а онда слетела пред њу.
„Погледала сам га и помислила: 'Знам шта хоћеш. Ти хоћеш песму!' Тај призор ми се урезао у памћење, а касније, у Паризу, где је петао готово свеприсутан градски симбол, помислила сам да би 'гал' могао да буде песнички симбол, па и псеудоним за песника. А онда се у једној песми појавио стих: 'И ко сам ја најзад, Словен или Гал?' Потом је уследило 'гал, гал'. Држала сам рукопис дуго, враћала му се и мењала интерпункцију. Прво је била запета, затим цртица, а на крају сам то спојила у једну реч: 'Галгал'“, прича песникиња.
Много година касније, истражујући библијски текст, Књигу пророка Језекиља, песникиња је наишла на „галгал“, реч повезану с точком, вихором, ковитлацем. То откриће јој је отворило читав низ нових значења и асоцијација. У једном речнику пронашла је и значење „откровење“, што јој, како прича, донело нови слој њеном песничком надахнућу.
„То ме је заинтригирало. Почела сам да истражујем, и открила да се та реч појављује и као назив места, планине и реке, као и у разним језицима с бројним значењима. Једна мала језичка честица показала се као читав универзум, створен од једног звучања“, каже песникиња.
Злата Коцић у језику препознаје трагове древних искустава, културних слојева и памћења. И преводилачки рад, нарочито дугогодишње бављење руском књижевношћу, продубио је њен однос према језику и његовим могућностима.
У времену у којем се све убрзава, а технологија све дубље улази у људски живот, песникиња не верује да поезији прети нестанак. Више је брине неравнотежа између технолошког напретка и слабљења емоционалног живота.
„Машина може да се поигра оним чиме располаже, да комбинује и обрађује постојеће садржаје, али не може да ствара онако како то чини човек. Не може да замени оно што долази из људског искуства, душе и осећања. Плашим се да бисмо, уколико дозволимо да технолошки напредак потисне оно најважније у човеку, могли да изгубимо много више него што добијамо“, сматра Злата Коцић.
Песникиња, ипак, сматра да је поезија, као и уметност у целини, нешто што ће надживети све промене, укључујући и дигиталну револуцију.
„Док човек има душу, биће и поезије, јер је то израз душе. Верујем и у оно што се каже да срце има свој мозак. Постоје нервни сплетови и у срцу, није случајно што говоримо о одлукама донетим срцем, или о томе да неко мисли срцем. Понекад оно боље зна и не губи везу с нечим што је дубље у нама“, закључује Злата Коцић.