И Русија и Кина имаће користи од стратешког партнерства, а ако Пекинг у перспективи одлучи да се прикључи Евроазијском савезу који се ствара биће то изузетно моћна геополитичка структура, каже познати руски стручњак за Кину Владимир Маљавин уочи посете кинеског председника Си Ђинпинга Москви током које ће присуствовати и паради за Дан победе. У разговору за Спутњик, Маљавин, тренутно професор Универзитета Тамканг на Тајвану, истиче да ће будућност Евроазијског савеза умногоме зависити од става Кине према њему и додаје да је дошло време да се уместо велике Европе гради велика Азија.
Пре годину дана Москва и Пекинг договорили су се о изградњи гасовода „Снага Сибира“ којим ће руски гас бити допреман у Кину. Две земље шире сарадњу и на војном плану: Кина купује руске ракетне системе С-400, а средином маја руске и кинеске трупе одржаће заједничке војне маневре у Медитерану. Има ли разлога да Запад страхује од тог стратешког партнерства, колико оно може бити антизападно?
— Мислим да неће бити антизападно, али, наравно, то зависи од тога како ће Запад на то реаговати. Запад може да изабере конфронтациони пут и са Евроазијским савезом који се ствара. Ако у њега уђе Кина, то ће свакако бити изузетно моћна геополитичка структура. Видећемо шта да ће донети живот. Али једно је потпуно јасно: та сарадња доноси и доносиће узајамну корист и Кини и Русији. Постоји још један важан фактор. Кина је у последње време изградила мрежу брзих пруга и то је можда једно од највећих социјално-економских достигнућа Кине у последњој деценији. Пруга је сада стигла до Урумћија, сасвим близу границе са Русијом и реална је перспектива да она настави даље кроз Средњу Азију, Русију и ка Европи. Ако се то догоди, биће то главни транспортни пут који повезује Кину и европски део Русије. Тај такозвани Нови пут свиле може кардинално да промени геополитичку структуру, доводећи до прерасподеле ресурса у светским размерама. Јер дуж тог транспортног коридора може нићи низ нових центара производње, који би радили и за Кину и за Русију и за Европу. Истовремено, то ће бити веома моћне силе које ће променити читав свет. Мислим да ће се то неизбежно десити, пре или касније. Ако, пак, Европа и уопште Запад заузму конфронтациону линију они могу једноставно остати на маргини светског развоја. А за Русију је преоријетнација на Азију, у овом тренутку, и узимајући у обзир економску моћ Кине, природна и перспективна ствар.
Да ли Русији може да прети улога млађег партнера у стратешком партнерству с Кином, с обзиром да Кинеза има далеко више него Руса?
— Русија не може бити млађи партнер никоме због стратешког положаја. Она је неопходна свакој светској сили као посредник и партнер. С друге стране, Кина се са становишта дипломатске етикеције увек понаша беспрекорно и што се тиче Русије. Не очекујем да ће показати неку препотентност. Кина никада не ради оно што рецимо раде неке источноевропске земље, попут балтичких држава или Пољске, којима се напросто свиђа да понижавају Русију зарад самог понижавања, знајући да ће их заштитити прекоокеански ујка. Кина то никад неће радити.
Кина и Русија су део БРИКС-а који оснива и амбициозно замишљену развојну банку. Чланице су и нове Азијске инфраструктурне инвестиционе банке. Могу ли ти нови пројекти да уздрмају светску доминацију долара?
— Азијска банка вероватно може. БРИКС је ипак разнородна структура по свим параметрима и бар засад пре реклама него реално економско јединство. Ако међутим Русија, Кина и Индија заиста успоставе сарадњу, онда ће то без сумње бити веома јака структура.
Да ли пројекат Евроазијске заједнице значи да ћемо у перспективи уместо велике Европе имати велику Азију?
— Напросто је дошло време за то. Раније то није било актуелно, али ситуација у свету се мења и дошло је време да се ствара велика Азија. Написао сам књигу о томе на којим темељима, пре свега погледима на свет, може да се базира та велика Азија, тај евроазијски ареал. Биће то нова метацивилизацијска заједница, аналогна евроамеричком ареалу. Овде ће можда водећу улогу играти Кина. Уверен сам да глобални свет неће бити униполаран. Постојаће, вероватно, коегзистенција два система који ће и у војном смислу фактички имати паритет. Чини ми се да они могу сасвим мирно да сарађују и да један другом помажу.
Може ли се рећи да је украјинска криза Русију натерала да се окрене Азији?
— Украјинска криза је имала отрежњујући ефекат. Не треба заборавити да је и руска интелигенција и елита била оријентисана на Европу — Азију није довољно познавала, а негде је се и прибојавала због незнања. Зато је и за саму Русију то значило дубоко преиспитивање свог места у свету и своје природе. Ма како чудно звучало, Руси немају адекватну представу о себи и они негују многе митове, од којих су неки увезени са Запада. Не залажем се за то да се одрекнемо Европе, нити за то да сви науче да воле Азију, али раширити своје разумевање света — то је друга ствар. Код нас многи, или због ускогрудости или због зле намере, кажу — ако не Европа, онда Азија. Не, ми треба да раширимо хоризонте и уједно ћемо преиспитати значај и Азије и Европе и саме Русије.
Има ли перспективе Евоазијска заједница коју гради Русија и да ли ће она бити налик на ЕУ?
— Много ће зависити од тога како ће се развијати односи Русије и Кине. Зависи и од разумевања шта нам треба и ко смо ми. Тог разумевања, по мом мишљењу, засад нема. Ми поступамо инстинктивно, поготову подстакнути ситуацијом у Украјини, Русија је делимично приморана да се окрене Азији. Али док не будемо имали представу на каквим духовним принципима може бити заснована та евроазијска заједница, нећемо моћи да напредујемо. Не може се она направити само на причи о царинама, морамо имати концепцију. Чак и казахстански председник Назарбајев који је то иницирао само констатује чињеницу да имамо нешто заједничко, али то засад није разрађено концептуално — ни филозофски, ни културолошки, ни социолошки. Рад на томе видим као један од прворазредних задатака, јер док не пронађемо уверљиве формуле нашег евроазијског заједништва ствар ће тапкати у месту. Сваки политички покрет мора имати разумљиву, дубоку и оригиналну идеју која би повукла за собом снажно престројавање у суштини читавог светског поретка. То је замашан али неопходан посао.
Како се Кина односи према тој идеји?
— Засад донекле хладно. Прво, зато што ни сама не зна како да гради односе с Русијом у том контексту. Што се тиче Евроазијске заједнице, постоји мноштво проблема, укључујући чисто техничке. Кина није ни сасвим спремна да преиспитује много тога на шта је навикла. Ту много смета окошталост која није карактеристична само за Америку, већ и за Русију и Кину.
Може ли се рећи да будућност евроазијске заједнице зависи од тога како ће се Кина односити према томе?
— Мислим да може. Сада се односи граде ван тог савеза. Да би Русија и Кина сарађивале, није нужан неки стратешки савез светских размера. Али глобално гледано, такав савез ће пре или касније бити неопходан. Засад се Кина више оријентише на Америку, ма како то било чудно, јер је за њу више економски везана и привлачнија јој је као технолошки прогресивна земља. Русија заправо следи тек после ЕУ, и поред све реторике о партнерству. Зато што ми досад нисмо јасно рекли на којим принципима намеравамо да градимо тај савез. А мислим да он не може бити пандан ЕУ, нити његова копија, из једног простог разлога: водеће државе Русија, Кина, Индија су огромне земље наднационалног типа. ЕУ се састоји од сасвим других геополитичких јединица, а овде важе сасвим други геополитички закони које Европљани не знају и не желе да знају. Зашто узимати у обзир нешто друго кад се може наметнути своје. Исто то раде Американци. Такође, ми немамо ни заједничку терминолошку, појмовну основу коју има Европа. Зато конфедерација аналогна европској не може бити изграђена у евроазијском савезу. Ту мора постојати нека вертикална димензија.
