Почетком 2000-их ЦИА је спроводила операцију која је била разрађена још при администрацији Била Клинтона, а потом ју је подржала администрација Џорџа Буша Млађег.
Како се може окарактерисати случај који је сада предмет спорова по медијима? Како се он може одразити на ток преговора Ирана и шест међународних посредника, а који се тичу иранског нуклеарног програма?
Прича почиње пре 15 година, када је ЦИА спроводила серију активности, које су имале за циљ неуспех нуклеарног програма Ирана. Суштина је у томе да је са једне стране требало успорити развој програма, а са друге да се Иран дискредитује у очима Међународне агенције за атомску енергију. Конкретно, америчке специјалне службе су путем своје агенције по читавом свету предавале или продавале Иранцима унапред смишљено погрешно исцртане планове нуклеарне опреме и наводно намерно неисправну опрему, чак и ону која има двоструку намену.
Врло вероватно, управо је ово био разлог за кварове и неуспехе у иранским нуклеарним постројењима, то је успоравало темпо развоја нуклеарног програма Исламске Републике. Осим тога, ово је довело до бројних погрешних закључака до којих је дошла Међународна агенција за атомску енергију у вези са природом нуклеарног програма Техерана.
У документу ЦИА, који датира из 1997. године и који је суду био достављен у случају Џефрија Стерлинга, наводи се да је „циљ био да се достави што је могуће више лажних информација које се тичу нуклеарног програма Ирана, како би се специјалисти Међународне агенције довели у заблуду и како би време и новац трошили узалуд“.
Главни јунак ове приче је Џефри Стерлинг — обавештајац ЦИА од 1993. године до 2002. године, који је учио персијски језик и од 1998. до 2000. године и радио на подривању нуклеарног програма Ирана.
Стерлинг је 2002. године, незадовољан расном дискриминацијом унутар ЦИА, али и самом антииранском операцијом — напустио агенцију. Он је своју причу о операцији у Ирану предао Џејмсу Рајзену — чувеном новинару „Њујорк тајмса“. Али, материјал није био објављен јер се у целу причу умешала Кондолиза Рајс, која је у том тренутку била на позицији саветника за националну безбедност Џорџа Буша Млађег.
Госпођа Рајс је под заклетвом признала да је 2003. године, као саветник председника за националну безбедност, у Белу кућу позвала уредника листа „Њујорк тајмс“ и инсистирала да се чланак не објави. Уредништво је послушало саветницу.
Ипак, новинар Џејмс Рајзен је 2006. издао књигу „Стање рата“ у којој је изнео све појединости операције ЦИА и избио је скандал. Против Џефрија Стерлинга је 2008. подигнута оптужница, а 2011. је ухапшен. Током суђења било је много питања за Рајзена, али он није одао Стерлинга. Ипак, истрага је утврдила да је Стерлинг током неколико година одржавао контакт са Рајзеном, да су информације размењивали телефоном и преко електронске поште. У јануару 2015. Стерлинг је осуђен на затворску казну.
Какви се закључци могу извући из ове шпијунске афере?
Аксиом први — шпијунаже је било и биће, она је део људског деловања. Као друго, Иран свакако није једини предмет иностраних обавештајних служби. Ипак, након што је без знања Међународне агенције за атомску енергију Иран средином 80-их година обновио свој нуклеарни програм, то је свакако привукло пажњу многих страних тајних служби. Стога је Иран постао готово магнетски привлачан и то је довело до многих шпијунских афера.
Зато, у целини гледано, случај са Стерлингом није постао велика светска сензација. Могуће је да су неке појединости биле интересантне за публику. Са тим детаљима, чини се, биле су одавно упознате надлежне службе и у Вашингтону али и у Техерану. Трећи, последњи, али не мање важан закључак је да је ова прича показала да је америчка слобода штампе веома ограничена и селективна.
У вези са случајем Стерлинг, новинар Норман Соломон, оснивач организације која се бори за слободу штампе, приватности, транспарентности и поштовања права и закона (Institute for Public Accuracy) је изјавио: „Ми сматрамо да када влада покуша да цензурише или управља информацијама, то не само да подрива темеље друштва, већ и води ка нападима на права грађана“.
