Политичког договора за мир, који је узроковао темељне промене уставног поретка, а чија имплементација је донела видљивију партиципацију мањих етничких заједница, посебно албанске, у свим друштвеним сферама.
Данас је ситуација доста другачија, али и доста сложенија него пре десетак година. Македонија је подељено друштво у којем владају две истине и две различите перцепције реалности. Наравно, у томе велику улогу имају медији, посебно телевизије, који су под силном контролом Владе, стварајући виртуелну стварност која нема додира са реалношћу. Блокаду медија донекле руше интернет портали и неколико традиционалних медија који покушавају да покажу да није све тако ружичасто у земљи на југу Балкана. Tако и није случајно то што је Македонија још увек на врху по сиромаштву, а на дну по кршењу људских права и слобода, као и по монтираним судским процесима и политичким затвореницима.
Ситуацију компликује и то што се, иако је још 2005. године добила кандидатски статус и сваке године добија позитиван извештај за напредак у ЕУ, Македонија још увек налази у европској чекаоници, а блокиран је и њен улазак у НАТО због проблема са Грчком око имена државе. То је дало могућност премијеру Николи Груевском и његовим најближим сарадницима, који позивајући се на двојне аршине међународне заједнице и њену неспособност да помогне у изналажењу компромиса између две суседне земље, да заиграју на карту популизама и патриотизма. Градећи мит око сопствене наводне непопустљивости и промовишући се у једине борце за заштиту националног идентитета, они декларативно никад нису одустали од европске агенде, али су у пракси, тражили алтернативне путеве, које неретко воде ка Русији и Кини.
Због свега тога, опозиција предвођена левичарским Социјалдемократама (СДСМ) тврди да је владајућа партија са Николом Груевским на челу током ових девет година скренула са европског пута, али и узурпирала власт, стављајући знак једнакости између државе и партије.
У свему томе, владајућа партија албанске заједнице — Демократска унија за интеграцију (ДУИ) коју предводи некадашњи командант трансформисане паравојне УЧК (ОНА) Али Ахмети се односи прилично амбивалентно. Део је владајуће коалиције, а повремено се понаша као опозиција, критикујући своје партнере и дистанцирајући се од лоших потеза, свесна да у рукама има „кључ“ од којег зависи опстанак коалиције и самог Груевског. Јер, уколико одлучи да напусти власт, то би аутоматски значило и пад Владе. У овом тренутку она користи своју позицију као преговарачки адут унутар владине коалиције. Многи аналитичари су убеђени да је разлог тог двоумљења што је и сама ДУИ уплетена у криминалне послове, али и да чека сигнал САД, под чијем покровитељством ради и делује свих ових година. То ствара разочарење и међу грађанима албанске заједнице, особито у њиховим интелектуалним круговима, који замерају партији и Алију Ахметију претерану сервилност.
Али усред овог унутрашњег македонског сукоба, обремењен силним политичким тензијама, просечни македонски грађанин сваким даном живи све теже и сиромашније, а све је већи број младих људи који не виде своју будућност у земљи и одлазе у иностранство. С друге стране, свакодневно расте државна администрација која је већ достигла 160.000 људи, и која се обилато користи као база за запошљавање партијских кадрова, али и као главно оружје за изборну победу. Поготову зато што нема конкретних статистичких података о укупном броју становника, па ни и изборног електората. Последњи попис је урађен 2002, када је Македонија бројила више од 2 милиона и 40.000 становника. Познаваоци тврде да се стање драстично променило. Покушај да се уради нови попис крајем 2011. је неславно пропао, када је прекинут због неспоразума између владиних партнера и поред тога што је потрошено неколико милиона евра. Због тога, сада имамо апсурдну ситуацију да у држави постоји 1,7 милиона здравствених осигураника, а више од 1, 8 милиона бирача!
Због свега тога, опозициона СДСМ прошле године није признала изборне резултате, и више од годину дана, заједно са својим коалиционим партнерима, бојкотује Парламент,да би тако учинили власт нелегитимном.
Кулминација политичке кризе је, кад је опозициона СДСМ предвођена струмичким градоначелником Зораном Заевим почетком ове године открила мегаскандал са незаконитим масовним прислушкивањима, коју обухвата како тврде чак 25.000 људи, од којих стотине новинара. Покушај Заева да принуди Груевског на оставку за сада није уродио плодом, па су протекла два месеца прошла у знаку објављивања такозваних „бомби“ у којима се нуде докази о криминалима власти, партијског утицаја при избору судија и тужитеља, намештених убистава. И док Груевски одбија да се повуче са функције, Заев је оптужен за велеиздају. Решење за кризу која већ почиње да угрожава безбедност државе власт види у правним средствима, а опозиција — политичким.
То би у првом случају завршило хапшењем опозиционог лидера и умешаних у афери „Пуч“, а у другом — формирање прелазне владе, која би створила услове за спровођење фер и демократских избора, као и нормално функционисање институција. Опозиционом фронту се придружио и већи део цивилног друштва, али и незадовољни партијци Груевског, који се залажу за реформе у ВМРО-ДПМНЕ, које су, како тврде, могуће једино без Груевског, његовог моћног сестрића, шефа тајне полиције Сашe Мијалкова,како и неколико његових најближих сарадника.
Први озбиљни удар владавини досад неприкосновеног премијера, кога демонстранти погрдно називају „Николче-диктаторче“ је нанет притиском амбасадорске шесторке земаља ЕУ и САД у Македонији за смену двоје министара (полиције и транспорта), као и повлачење шефа тајне полиције, који је иначе његов брат од ујака и човек великог утицаја. Тврди се да је њихова смена директна последица полицијске акције „Куманово“ у којој је погинуло 8, а 37 полицајаца повређено.
Након тога, почели су протести који, први пут у новијој македонској историји, нису једнонационални — међу демонстрантима има Албанца, Турака и Рома…
У стилу народне „бију Турци, али бију и наши“, на сваки протест опозиције власт одговара својим изумом „контрапротестом“, како би манифестовала да још држи конце у својим рукама и да је партијски бедем непробојан. А македонски грађани — са стрепњом очекују расплет политичке кризе.
*Коментар је лични став аутора, политичког новинара из Скопља
