Кад немачка канцеларка Ангела Меркел каже Хашиму Тачију и Иси Мустафи да је у разговорима са Београдом потребан компромис, две ствари су сигурне: Приштина може да ради шта хоће, а Београд што мора.
Бриселски преговори нису само упали у дубоку кризу, него је питање да ли ће се и када они окончати. Какав ће епилог свега бити — питање је за себе.
Србија је испунила све што се од ње тражило Бриселским споразумом — од локалних избора на северу по приштинским законима, до парафирања Споразума о правосуђу. Приштина, с друге стране, не само да није прстом мрднула, већ се чини да се на неки начин подсмева свим напорима Србије. Додуше, и може јој се. Сама чињеница да иза себе има Вашингтон довољно говори сама за себе.
У том контексту, Европска унија јој и није битна. Србија и њен став још мање. О томе колико је у ствари Приштина слободна довољно говори податак да и поред свих упозорења није формирала Специјални суд за ратне злочине ОВК.
Додуше, Тачи је обећао Меркеловој да ће то бити „завршено“, али је додао и да су Косову потребни избори. Другим речима, могло би лако да се деси да се бриселски преговори још једном одложе на неодређено време — због „институционалне кризе на Косову“. Наравно, Београд у том погледу не може да учини ништа. Узгред, јасно је да приштинско играње са Београдом има један циљ — да натера Београд да пристане на њихове услове око формирања Заједнице српских општина. Дакле, оно што покушавају је да задрже статус кво када је у питању Бриселски споразум.
И то може лако да им успе. Косово као испостава Америке у Европи има и те како моћно оружје да „контролише“ ЕУ, па и саму Немачку, да „игра како оно каже“. На располагању су им разне „технике“, од емиграната од којих се Европи диже коса на глави, па до дестабилизације региона. „Непостојећа“ ОВК у сваком тренутку може да направи ново Куманово — од југа Србије до севера Македоније, али и на самом Косову. Србија нема ништа. Гледајући из ове позиције, јасно је да је компромис по Меркеловој у ствари порука Београду, а не Приштини.
