Русофренија — то је поремећај при којем се болеснику чини да ће Русија сваког часа пропасти, а да ће истовремено освојити цео свет. Почев од 2013. године, ова болест је добила облик епидемије у одређеним деловима Вашингтона, Лондона и Брисела, пише Макдоналд.
Живећи у Русији, ирски новинар се толико заљубио у њу да је, како наводи, потпуно заборавио колико људи на Запду мало знају о тој земљи.
„Када сам се вратио у Европу, још пун ентузијазма и помало опијен својом новом домовином, био сам непријатно изненађен тиме што је однос Европљана према Русији готово непромењен у поређењу с временом Хладног рата и ’црвене претње‘“, пише Макдоналд.
Разлози су, објашњава аутор, прилично једноставни. Обићи Русију као туриста због њеног огромног пространства представља веома дуготрајан и скуп посао. Много је лакше одлетети из Западне Европе у Шпанију него организовати путовање у Русију. „Услед тога, информациони посредници између западног друштва и Русије јесу — медији. А ту одговорну и поштовања вредну улогу они свом снагом злоупотребљавају“, наводи аутор.
„Медији који на енглеском језику пишу о Русији у својим вестима и ауторским колумнама објављују текст за текстом о њеној неминовној пропасти. А пошто се мој боравак у Русији поклопио с најтмурнијим финансијским периодом у руској историји, увек ми је падала у очи неподударност таквих прогноза с реалношћу“, примећује Макдоналд.
Аутор наводи и неке од најочигледнијих примера „русофреније“.
Андерс Аслунд, ког и дан-данас многи сматрају озбиљним аналитичарем и специјалистом за Русију, предсказивао је крах руске економије још 1999. године, док је коментатор „Гардијана“ Лик Хардинг 2008. писао да је Русија „близу економске пропасти“. Пре тога је исти аналитичар Владимира Путина назвао најбогатијим човеком у Европи. А годину дана након свог мрачног предсказања Хардинг је забринуто саопштио да Кремљ започиње „нову трку у наоружању“.
„То је класичан случај русофреније — сматрати да је Русија истовремено једном ногом у гробу и да прети целом свету“, констатује Макдоналд.
Ирски новинар као посебан пример наводи Бена Џуду, који је написао читаву књигу која прориче крах Путинове Русије (Џуда је назива „крхком империјом“).
„Истина, још прошле године је Џуда на страницама ’Њујорк тајмса‘ упозорио јавност да Русија покушава да освоји одређене области дуж своје западне границе. Касније је Џуда извитоперио речи бившег пољског шефа дипломатије Радослава Сикорског у фамозном интервјуу за лист ’Политико‘, представивши све као да је Путин пољској Влади предложио да поделе Украјину у духу пакта Молотова-Рибентропа“, наводи Макдоналд.
Према његовом мишљењу, најпознатија жртва русофреније постао је несуђени председник САД, силовити сенатор Џон Мекејн.
„Кад не позира с борцима Исламске државе, Мекејн се у слободно време бави нападима на Русију. Прошле године ју је назвао ’бензинском пумпом која претендује на то да буде земља‘. Свега неколико дана касније упоређивао је Путина с Хитлером. Сада с времена на време упозорава на опасност од руског продора у суседне државе“, пише Макдоналд.
Ирски новинар са жаљењем наводи да кад год треба да разговара о Русији с неким просечним Даблинцем, по правилу слуша или да је она пред економским колапсом или да намерава да освоји Европу.
