Бечки споразум није повод да се одустане од постављања противракетног штита у Европи, јер се договор са Ираном тиче само нуклеарног, а не и ракетног програма, поручује Вашингтон.
Недуго пошто је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров подсетио на обећање америчког председника Барака Обаме из 2009. године да ће договор са Техераном отклонити опасност од иранске агресије, а самим тим и потребу за ракетним штитом у Европи, из Стејт департмента стигло је објашњење да Иран и даље располаже највећим залихама балистичких ракета на Блиском истоку, што „остаје извор стрепње за САД и међународну заједницу“.
Управо због тога у новој резолуцији Савета безбедности Уједињених нација о Ирану још осам година остаје на снази ембарго на ирански ракетни програм, прецизирано је у Стејт департменту.
Шеф спољно-политичког одбора Државне думе Алексеј Пушков реаговао је на ове најаве оценом да је цела идеја америчког ракетног штита у Европи заснована на лажима.
„Прво су говорили о постојању претњи из Ирана, иако Техеран није имао те ракете, нити разлоге за такав напад. Затим су помињали претње Северне Кореје, која је на другој страни света. И сада причају о тридесетак земаља које би наводно могле да испаљују ракете на Европу. Када смо их питали да наведу бар десетак тих држава, рекли су нам да је то поверљива информација“, написао је Пушков на свом твитер налогу.
Директор Центра за истраживање земаља Блиског истока и Средње Азије Семјон Багдасаров уверен је да САД неће обуставити противракетни програм јер он, како је навео, од почетка није усмерен против Ирана, већ против Руске Федерације.
„О каквој је противракетној одбрани од Ирана било речи 2009. године, када су САД кориговале своје ПРО планове? Иран је тада имао само балистичке ракете ’Шахаб 3‘ и ’Шахаб 4‘, чији је домет око 2.000 километара. И куда су ове ракете могле долетети?“, пита се Багдасаров.
И директор Центра за војно-политичке студије Московског државног института Алексеј Подберескин сматра да бечки споразум неће утицати на планове САД, које не само што не одустају од постављања система противракетне одбране, него и интензивирају војну сарадњу с Јапаном, која је уперена, како тврди, превасходно ка Русији и Кини.
„Треба разликовати реалне планове војне сарадње од пропагандне реторике. Задатак реторике јесте да створи виртуелну слику, као на пример, лажну слику Ирана као главне претње. Ова представа је послужила као формално оправдање за размештање регионалних система ПРО, који заправо уопште нису усмерени против Ирана или Северне Кореје, већ против Русије и Кине“.
Саговорник Спутњика упозорава да ће САД, тражећи изговоре за даље спровођење своје политике, измишљати нове претње својој безбедности, па чак и радити на томе да оне постану реалне. Као примере је навео опасност од Исламске државе и других терористичких организација.
У Ирану овај споразум побуђује нешто другачије стрепње. Техерански политиколог Абдола Мехрабан за Спутњик каже да чак ни историјски споразум о иранском нуклеарном програму не може преко ноћи да изглади несугласице САД и Исламске Републике.
„Нажалост, у подсвести америчких политичара и доносилаца одлука остаће да је Исламска Република Иран милитаризована држава која подржава међународни тероризам“, упозорава ирански професор.
Мехрабан каже да остаје да се види колико су САД биле искрене при потписивању документа у Бечу и колико су биле искрене њихове побуде да извуку Иран из изолације наметнуте санкцијама. Он, такође, напомиње да је могуће да САД потписивањем споразума желе да одвуку Иран што даље од Русије и Кине, односно да „освоје“ ирански простор.
