Како је објаснио на данашњој трибини „Геноцид над Србима у 20. Веку“, тај комплекс ће обухватати научно-истраживачки и образовни институт, музеј геноцида, архиву страдања, споменике, едукативне центре са мултимедијалним садржајима, изложбене просторе…
„Била би то јединствена, највећа збирка докумената о геноциду над српским народом у 20. веку. И што је најважније — збирка имена и презимена и подаци о свим српским жртвама током 20. века“, истакао је Поповић.
Додајући да је циљ данашње конференције да се укаже на тему геноцида над Србима у 20. веку, превасходно у светлу обележавања 20 година од хрватских војних акција „Олуја“ и „Бљесак“, Поповић је истакао да је задатак ове генерације историчара и политичара да не дозволе да се прекраја историја и да се на српски народ удари печат геноцида.
Први геноцид над српским народом, навео је Поповић, догодио се током Првог светског рата, када су аустроугарске и немачке снаге убиле 1,3 милиона Срба, готово трећину становништва Србије.
„Највећи геноцид над српским народом догодио се током Другог светског рата. Тада је убијено око милион Срба на подручју такозване НДХ у логорима у Јасеновцу, Госпићу, Јадовну, на Пагу, Максимовића шталама, у крашким јамама Велебита, логорима Горња Ријека, Тења, Керестинец, Лепоглава, Цапраг“, рекао је Поповић.
Крунски доказ намере геноцида над Србима, навео је пример Поповић, јесте Јастребарско, логор за српску децу у НДХ, а та вертикала наставила се, како каже, током ратова у СФРЈ, када је у акцијама „Олуја“ и „Бљесак“ протерано најмање 200.000 Срба, а између 2.000 и 2.500 је убијено и нестало.
„Срби су народ који је процентуално, у односу на број припадника, уз јеврејски народ током 20. века, претрпео највећи геноцид и етноцид на кугли земаљској“, рекао је Поповић.
Академик Матија Бећковић указао је на чињеницу да је највећи непријатељ сећања на српске жртве заправо српски народ.
„Ми се непрестано жалимо како се наше жртве не поштују, а у том непоштовању предњачимо ми сами. Нико није могао да верује да Срби, за које је постојала квота 100 за једног, могу доживети да их називају фашистима и геноцидним народом, а то је управо зато што немамо ниједно губилиште, ниједно стратиште на коме су пописана имена оних који су ту пострадали“, рекао је Бећковић.
Према његовим речима, на највећим стратишима, као што је Јасеновац, не зна се шта је то.
„Када људи долазе не знају шта да раде, није предвиђено да се ту запали свећа, нико се од младих не би сетио када види тај цвет да је ту био један од најстрашнијих логора у Другом светском рату“, рекао је Бећковић.
Он је додао да је потребно да имамо „макар неку ливаду“ на којој ће српске жртве бити забележене, на којој би венце могли да положе они који су злочине починили и да се суоче с тим.
„Прећуткујући дозвољавамо да нам кажу да смо ми криви“, сматра Бећковић.
И историчар Драгомир Анђелковић оценио је да народ који не ода достојну пошту својим жртвама, не попише их и нема адекватна споменичка знамења за њих, тешко да може да очекује ишта добро за свој народ у садашњости, али и у будућности. „Заборављене жртве поново су убијене“, рекао је он.
Некадашњи новинар Александар Митић уводећи присутне у тему конференције нагласио је да сваки народ има право да се бори да успомена на његово страдање буде барем поштована, ако већ правда не може да буде заодовољена.
„Српски народ то никоме не може да спори, али највише то не сме да оспорава себи“, поручио је Митић додајући да примери упорности других народа у обележавању својих страдалника, попут јерменског народа, не треба да нас постиде, већ додатно подстакну на борбу за сећање на наше претке који су страдали у 20. веку.
