Након последње изјаве за Спутњик, у којој сте говорили о заштити српских светиња на Косову и Метохији, а пред почетак седнице Савета безбедности УН, реаговао је заменик министра спољних послова Косова Петрит Селими, који је министрима поделио саопштење у ком Вас је назвао расистом. Чему таква реакција, зашто мислите да сте их толико наљутили? То је тема о којој се недељама говори.
— Првенствено због тога што је реч о истинитим констатацијама, а истина може највише да повреди. Реакција јесте била оштра, али потпуно неаргументована. Помињање расизма говори о томе да се свако користи концептима који су њему на памети, а потпуно је апсурдно да мене за расизам оптужује представник покрета који има изразиту великоалбанску идеологију, којем не смета што 200 хиљада његових бивших суграђана српске националности више не може да живи на Косову зато што су прогнани, што полиција мора да чува српска светилишта и гробове. Онај коме је таква идеологија блиска то лако пројектује и на друге. У суштини, реакција ме је обрадовала, јер се показало да истина боли.
Косовски званичници тврде да би евентуални улазак Покрајине у Унеско унапредио положај српског наслеђа на КиМ. Шта мислите о томе и зашто је Приштини толико стало да уђе у Унеско, шта би тиме добила? То је очигледно искључиво политичко питање.
— У средишту великоалбанске идеологије лежи елиминисање присуства српске културе и покушај стварања косовске културе, неке врсте синтетичког културног идентитета, где би све што је на тлу Косова било нека врста његовог наслеђа. У том смислу је тешко поверовати садашњим заклињањима Приштине да би они боље чували српске споменике када би имали ту могућност као чланица Унеска. Пре свега им је стало из симболичких разлога, политичких и културних. То би била потврда процене да је Косово држава која испуњава највише услове које подразумева чланство у Унеску, што није тачно. Политички гледано, то би била једна посредна потврда државности, коју заправо са становишта система УН, без обзира на сва међународна признања, Косово не може имати, а културно би то била прилика да се српско наслеђе уклопи у новокомпоновани културни идентитет.
На Косову и Метохији уништено је више од 250 православних споменика, цркава и манастира, а преостале би да штите они који никада нису одговарали за рушење и паљење светске баштине. Зашто свет жмури пред оваквим лицемерјем?
— Последње деценије су нас научиле да постоје две константе у међународним односима — цинизам и двоструки стандарди. То се издашно примењује у вези са Косовом и Метохијом, а у делу међународне заједнице створена је представа да је оно млада држава, младо друштво коме треба помоћи јер је раније било изложено великосрпском хегемонизму. Те се представе тешко мењају, али се ипак мењају. Све већи број држава има озбиљне резерве према перспективи укључивања Косова у Унеско, што се може осетити у различитим контактима.
Министар спољних послова Ивица Дачић позвао је све институције у Србији да се укључе у борбу против пријема Приштине у Унеско. Ко би заправо могао да помогне?
— У сталном сам контакту са министром Дачићем и ако се нешто може сматрати веома позитивним, без обзира на коначни исход наше борбе (а надам да ће он бити повољан), то је да су се овога пута цела држава са свим својим институцијама, организације цивилног друштва, академска заједница и црква, сви организовано укључили у доказивање става да би пријем Косова у Унеско био супротан идеалима саме организације и штетан, како за њу, тако и за регион, посебно за Србију. Недавно је председник САНУ Владимир Костић писао веома уверљиво писмо својим колегама, припрема се и писмо Националне комисије за Унеско, укључена је и СПЦ, која је у сталном контакту са сестринским црквама и Светским саветом цркава, Ватиканом. Све покреће уверење да чине праву ствар.
Према Вашим сазнањима, да ли је успостављен директан контакт Српске православне цркве и Ватикана на ову тему? Познат нам је Ваш став да би Римокатоличка црква требало да помогне у одбрани хришћанске баштине на КиМ, да је то и у њеном интересу.
— Колико знам, а био сам својевремено и амбасадор Србије у Ватикану, између Свете столице и СПЦ тече један веома конструктиван и сталан радни дијалог, на више нивоа. Потпуно сам сигуран да је у вези са овим питањем успостављена непосредна сарадња. Требало би још само разјаснити неке ставове који се у име Католичке цркве износе у јавност, а за које у Ватикану тврде да нису званични. Сасвим сам сигуран да је и Света столица веома забринута због угрожености хришћанског културног и духовног наслеђа на Косову.
Шта би заправо променио улазак Косова у Унеско? Имовина СПЦ остаје имовина цркве, да ли овде говоримо само о принципу или сматрате да би имовина у крајњем случају могла и да буде угрожена, као што ће бити у Црној Гори ако буде усвојен нови закон о верским заједницама?
— Ако је тако у Црној Гори, можете замислити како би било на Косову. Уколико би добило чланство, било би третирано као држава-чланица, а у Унеску се културно наслеђе води према територијалној припадности државама. Административно гледано, наше наслеђе би у државном смислу припадало територији државе Косово. Наравно, не би постало косовско или албанско у смислу историјске припадности и цивилизацијске вредности, а не може ни у имовинском смислу да им припадне, јер је власништво СПЦ. Међутим, постојали би покушаји њеног својатања. Закон о културном наслеђу Косова, чији је нацрт повучен из Скупштине Косова, предвиђао је да се целокупно наслеђе на његовој територији сматра власништвом државе Косово, што је потпуно неприхватљиво. Нема никакве сумње да би и физички могли бити угрожени, није случајно што их и данас чува полиција.
Како Косово може до чланства? Како сазнајемо, захтев су предали преко Унмика, што је преседан?
— Зато што Унмик у оквиру свог мандата има право на делимично међународно представљање власти у Приштини, покушало се с тим да преузме улогу поштоноше и да Тачијево писмо проследи генералној директорки Унеска, госпођи Боковој. После тумачења из секретаријата УН постало је јасно да тим путем овај захтев не може стићи. Он, заправо, још увек није стигао до Извршног савета Унеска који би о њему требало да расправља у октобру.
Како би ситуација даље могла да се развија?
— Можемо само да нагађамо. Претпостављам да ће група држава која иначе подржава Косово, која није велика као што је била до пре две године, покушати да на неки други начин исфорсира стављање ове тачке на дневни ред, занемарујући уобичајену процедуру према којој тачке на дневни ред Извршног савета долазе на предлог генералног директора. С обзиром на то да о оваквим стварима на крају обично одлучује политика, а не право или процедура, сва је прилика да се битка наставља.
