Европска унија подстиче неравноправност међу грађанима и предузећима, поручују угледни економисти и политичари у апелу у коме траже промену пореске политике.
Скандали попут „Луксликса“ и „Свисликса“ су протеклих година открили размере пореских превара унутар Европске уније. Нарочито је занимљив пример „Луксликса“, јер се односи на политику пореског раја коју је водио у својој земљи садашњи председник Европске комисије Жан-Клод Јункер док је био премијер Луксембурга.
Скандал је избио у новембру 2014. године када је међународна група новинара открила да је између 2002. и 2010. године у овој земљи потписано више од 300 тајних споразума са мултинационалним компанијама, који су им омогућили да драстично смање порез. Захваљујући овим споразумима економски гиганти, чији се профит мери у милијардама евра, платили су мање од 1 одсто пореза. Ове привилегије не уживају мања предузећа и трговци, који трпе нелојалну конкуренцију.
Суочен са овим открићима Јункер се правдао да је дошао на идеју да од своје земље направи порески рај како би спречио урушавање економије Луксембурга. Политичар који је на челу европске администрације подстакао је подривање пореске базе других чланица Европске уније, односно њихову пљачку.
Упркос скандалима ништа се није променило. „Европа је разочаравајућа“, закључују потписници апела, међу којима је и Романо Проди, бивши италијански премијер и бивши председник Европске комисије. На лицемерно понашање оних који воде Европску унију већ дуго указује још један потписник, Тома Пикети, аутор светског бестселера „Капитал у 21. веку“, једног од најобухватнијих истраживања о узроцима економских неједнакости.
Закључак његовог петнаестогодишњег рада је да су се неједнакости продубиле у Европи, а један од узрока је нелојална пореска политика. Европска унија је формирана не само на конкуренцији тржишта добара и услуга него и на пореској конкуренцији међу чланицама. Међу државама не постоји пореско усаглашавање, што су неке чланице Уније искористиле да створе пореске рајеве и обогате се од новца који су исисали из других земаља, преко компанија и појединаца. Ова нелојална конкуренција је озбиљна претња за европски социјални модел, по коме се Европа разликује од, на пример, САД, где економске и друштвене односе одређује профит, уместо солидарности.
Социјални модел подразумева плаћање високог пореза од кога се финансира јавни сервис, граде школе, болнице, путеви. Ако мултинационалне компаније и најбогатији појединци траже начине како да избегну плаћање пореза, и ако им неке државе то омогућавају, највећи терет пада на средњу и радничку класу.
То је смисао апела у коме се тражи да се информације о пословању великих међународних компанија и о порезу који плаћају у свакој од земаља у којима су активне не крију од јавности. Његови аутори сматрају да је последњи тренутак за правичнији порески систем и успостављање контроле мултинационалних предузећа. У противном, криза ће наставити да се продубљује.
