Саопштење преносимо у целини:
Најпре морам, не због историје, него због истине и елементарног поштења, да потврдим наводе медија са данашње седнице владе.
Од речи до речи су тачни.
Такође, због истих разлога, потврђујем и да је премијер био против гашења Танјуга, али не и против поштовања закона.
И уз пуно поштовање његових разлога — од којих је судбина 180 запослених вероватно била на првом месту — морам да кажем да сам ја био за поштовање закона и свако поступање које је у складу са законом.
То не значи да ја лично нисам забринут за запослене у Танјугу, као и све остале запослене у државним медијима који нису нашли купца.
Али, тај лични осећај, никако није могао, нити је требало да ме спречи у обављању мог основног посла као министра информисања. А то је, пре свега доследно спровођење Медијске стратегије, усвојене још 2011. године, уз сагласност и учешће свих новинарских и медијских удружења.
По тој Стратегији, да подсетим данас оне који кукају и нападају Владу, дужност државе била је да изађе из власничке структуре медија и омогући равноправну и фер тржишну утакмицу.
У складу с тим, опет после јавних расправа и уз консултацију са Бриселом, усвојен је сет медијских закона, који је одредио рокове за остварење стратегије и излазак државе из власничке структуре медија.
Ти закони су усвојени августа 2014. године, што значи да су медији имали пуних 15 месеци да се припреме за процес приватизације.
Исто толико времена имали су и људи у Танјугу и другим државним медијима, да потраже купца или бар приватизационог саветника.
Тачно толико времена имали су и људи из Танјуга, ако ни за шта друго, а оно бар да Агенцији за приватизацију у прописаном року поднесу захтев за организовање бесплатне поделе акција.
У томе је могло да им помогне и сада скандализовано новинарско удружење. Држава то, уместо свих њих, није, опет по закону, смела да ради.
То, опет, не значи да држава није хтела да помогне, али ту помоћ нико 15 месеци није тражио, све чекајући да медијска реформа пропадне, као и толике до сада.
Можда и зато што им је било лагодније да то време потроше на приче о цензури и аутоцензури, заборављајући да је бег од учешћа у послу приватизације медија, најгори облик аутоцензуре икада забележен. Господо, на тај начин сте се, буквално, ауто-угасили.
И сада смо ту где смо.
Они који су тражили да се држава склони из медија, сада вичу — не склањај се, остани!
Они који су, годинама, за тржиште и фер утакмицу, сада или ћуте или траже одговорност од оних који су им управо такву утакмицу омогућили.
Они који су за ЕУ интеграције и усаглашавање наших прописа, поготово медијских, са европским, сада би да се мало, бар у њиховом случају, не држимо закона као пијан плота.
Спровођење закона јесте део реформи медија, што свакако нису теоретисања по твитеру, трибинама и страним амбасадама.
Примена закона омогућава тржиште, спречава цензуру, и своди приче о аутоцензури на оно што и јесу — преузимање одговорности за оно што свако од нас јесте, шта уме и зна.
Другим речима — хоћете Танјуг?
Зашто га нисте купили или му бар нашли купца?
Могли сте то да урадите за нешто мање од 400 хиљада евра, колико је за Танјуг тражено у другом кругу аукције у Агенцији за приватизацију.
Па? Где сте били? Шта сте радили тих 15 месеци?
Нисте чули за стратешке партнере, кредите, бизнис планове на основу којих се добија новац за пројекте?
Наравно да нисте, пошто сте се, све то време бавили шпекулацијама о државном утицају на медије, притисцима, цензури.
То вам је било важније и изискивало је мање труда од евентуалног удруживања ради куповине националне агенције, из које би, као њени власници, могли да емитујете вести какве год желите.
Али, пошто то нисте хтели, сада вам је опет држава крива. И хтели би да уместо вас реши и Танјуг и све остале медије које нико неће. Е ту сте се преварили, без обзира на природну људску емпатију према свакоме ко остане без посла.
Приватизација медија има више од 70 посто успешности, или, на српском, више од 70 одсто оглашених медија је нашло купца на тржишту.
Као и што ће сви медији који су на време поднели захтев Агенцији за приватизацију приступити подели бесплатних акција запосленима.
И све ће бити по закону, бар док сам ја министар.
И, на крају, дужан сам кратко извињење због тога што јуче нисам био ни у Сарајеву, ни у Београду, и што нисам одговарао на питања о Танјугу.
Био сам у Паризу, на Генералној скупштини Унеска, посвећеној захтеву Косова за пријем у ову организацију.
Данас сам ту.
