Американци су фасцинирани Абу Бакром ел Багдадијем, лидером злогласне терористичке организације ДАЕШ. За њих је он „ново лице тероризма“ и „мета број један у дугој борби за одбрану вредности“, како га је представио лист Тајм, амерички лист за који је Багдади једна од личности године.
Багдади је пре наличје америчке спољне политике, симбол чудовишта које су креирале узастопне војне интервенције по свету које су последњих двадесетак година водиле Сједињене Америчке Државе.
Представљајући га као лидера глобалног џихада, Тајм наводи на закључак да би његово уклањање помогло рушењу Исламске државе. Амерички новинари персонификују покрет чија снага није у појединцима који их представљају, већ у идеологији коју заступају.
Багдади је ратно име које је садашњи лидер ДАЕШ-а преузео када су америчко-ирачке снаге убиле његовог претходника, Египћанина који се представљао као Абу Омар ел Багдади. Убијање радикалних лидера није спречило ширење идеологије која је након америчке окупације Ирака добила неслућени број присталица.
У овој идеологији се мешају панисламистичке и националистичке тежње које су биле снажан мотор ослобођења од западних колонизатора у арапском свету 50-их и 60-их година. Али док су антиколонијални покрети били надахнути историјом класних борби и позивали се на Маркса и Робеспјера, идеологија ДАЕШ-а је заснована на фундаментализму. Овај фундаментализам је био потискиван у секуларним државама које су настале након ослобођења од британских и француских колонизатора, попут Египта у коме је деценијама сузбијан радикални исламистички покрет Муслиманска браћа.
Хаос који су САД посејале војним интервенцијама по свету и промене режима у којима су учествовале, допринели су да радикални исламистички покрети добију на снази.
Одговор на нову врсту колонијалних ратова, ону које воде Американци, није више уједињење народа, већ џихад, свети рат против „неверника“, на који позивају радикализовани теолози попут Абу Бакра. Велика подршка коју су добили од сунита у Ираку мање има везе са тим што Ирачани прижељкују да се врате у средњи век колико са размерама кланице у коју је земља претворена након доласка америчких трупа.
Сам Абу Бакр, теолог по образовању, вероватно би и даље држао проповеди у Самари, граду у коме се налази чувена спирална џамија која је инспирисала Бројгелову слику „Вавилонска кула“ да 2003. године, када је почела инвазија, није узео оружје у руке, и вероватно не би постао шеф ДАЕШ-а да није боравио у једном од злогласних америчких затвора у Ираку из кога су изашли будући лидери ове организације.
Багдадијев позив муслиманима да се прикључе џихаду Тајм описује као „насилан и самоубилачки, фанатичан и незаконит“. Али ништа мање насилна и незаконита није била америчка окупација Ирака, чији је исход стотине хиљада убијених цивила.
Бушов верски инспирисан говор о борби добра и зла и одбрани „наших“ цивилизацијских вредности којим је правдао овај рат заснован на лажима, по идеолошкој матрици се не разликује много од позива на џихад исламских екстремиста против оних који угрожавају муслимански свет и његове вредности и воде „крсташки рат“ против муслимана на Блиском истоку. Оба приступа су учинила могућом идеју о сукобу цивилизација америчког неоконзервативца Семјуела Хантингтона, који је утицао на креирање америчке спољне политике.
