Евентуална велика криза појавила би се само ако би најважније светске економије запале у рецесију. Примера ради, наводи Гујаничић, кад би кинеска економија уместо прошлогодишње стопе раста од 6, 7 одсто ове године расла 1, 2 или рецимо 3 одсто — било би довољно да свет упадне у рецесију.
Да ли бисте могли да направите поређење индикатора који су постојали пре 2008. са неким садашњим индикаторима?
— Берзански показатељи су сад кудикамо на вишим нивоима него што су били тада. Дау Џонс, један од најзначајнијих и највише коришћених показатеља је у јесен 2008. пао са 13 на шест хиљада, док се сад и даље налази на нивоу изнад 16 хиљада поена. Дакле, не можемо говорити о паничној ситуацији, али можемо говорити о неколикo веома негативних фактора који су деловали у исто време и отуда паника улагача у првој недељи јануара.
Који су то фактори?
— Пре свега успоравање кинеске привреде, а доста је допринела и чињеница да је протеклих 10 година било доста јефтиног новца, односно да је ФЕД имао нулте каматне стопе, па су многе врсте имовине — као што су акције — забележиле високе нивое, а сад видимо да се смер полако окреће и да ће постепено камате да расту. Трећи важан фактор је ситуација на глобалном тржишту нафте која као најважнији светски ресурс бележи драматично ниске нивое, скоро је три пута нижа него што је била пре две године, па се то рефлектује и на друге аспекте економије.
Може ли се рећи да нафта може да буде оно што су хипотекарни кредити били 2008?
— Не може бити јер је нафта ресурс. Она има индустријску потребу и главни разлог њеног садашњег пада је много већа понуда од потражње. Тражња је мања пре свега због успоравања кинеске економије. Понуда је повећана јер је у протеклих неколико година развијена технологија производње нафте из шкриљаца. Свакако се не може говорити о кризи која ће се прелити јер ће цена нафте од једног нивоа почети да се расте. То ће вероватно бити кад компаније које не могу да трпе конкуренцију — а то су пре свега произвођачи шкриљаца — постепено почну да пропадају и онда ће се отворити тржиште за класичне произвођаче као и раније.
И Ви малопре и доста других економиста помиње смањену тражњу у Кини. Шта то значи?
— Кинеска економија је друга по величини на свету и с обзиром на високе стопе раста највећи је корисник свих светских ресурса. Кад дође до успоравања од једног процентног поена или једног и по поена, то није толико страшно. Међутим, оно чега се плаше сви економисти јесте да кинеску економију слабо ко познаје, да њихова статистика није кредибилна, да може теоријски да се деси да те стопе раста нису толико велике и да смо већ ушли у фазу ниског нивоа економског раста. То значи да ће све земље које су произвођачи ресурса имати мању тражњу, то доводи до пада цене ресурса и тако се формира спирала која утиче на све друге елементе у економији.
Неки стручњаци тврде да садашњи индикатори нису нова криза већ трећи наставак кризе из 2008. Који је тада лек примењен, да ли је био добар и ако није, зашто није?
— Ако говоримо о реповима тадашње кризе онда је то пре свега да није плаћена цена те кризе, односно да нису идентификовани главни кривци. Суштина сваке кризе јесте да се не заташка оно што је било, већ да свако ко је донео неку погрешну одлуку плати ту цену, било да је губитак капитала или томе слично. После те кризе донета је монетарна политика, како од ФЕД-а тако и од други централних банака, да се проблем реши обиљем новца. Имали смо период од 2009. па све до прошле године да је светским тржиштима капитала плутало обиље новца, имали смо ситуацију да се већина те финансијске активе надувала и имали смо пад цена обвезница. Кад имате доста јефтиног новца, то значи да већина те активе дође до неке високе вредности и то може бити увод у ново стварање мехура, уколико се такав тренд настави.
Ко су ти кривци?
— Пре свега веома високе стопе регулације које су довеле до тога да било који инвеститор на глобалном нивоу није знао шта купује кад купује. Рецимо, неки инвестициони фонд из Србије или из Норвешке купује висококвалитетне финансијске инструменте који су означени са ААА — што значи најквалитетније, а у ствари су у позадини стајали хипотекарни кредити које нико није могао да врати. Дакле, то је била спрега високе регулације и кредитних агенција које су те финансијске инструменте оцењивале као високо квалитетне, да би на крају цену платили инвеститори.
Знамо да постоје три главне агенције — „Дилојт и Туш“, „Прајсвотерхаус куперс“ и „Ернст енд Јанг“ — које имају олигополску ситуацију и оне и даље нормално функционишу иако је очигледно да нису платиле цену. Кад се све то десило главне светске економије су одлучиле да упумпају доста новца и пропало је свега неколико учесника. Фактички, држава је интервенисала у привреди и то је један од разлога што се може релативно брзо појавити иста ситуација. Вероватно би било друкчије да су сви они који су лоше одиграли платили цену, па би у будућности паметније размишљали.
Зар није логично питање — зашто је светска економија дозволила да те рејтинг агенције остану некажњене?
— Те рејтинг агенције имају фактички национални статус, фактички функционишу под окриљем државе. Због разних конфликта интереса и због разних других политичких и економских фактора оне су „заслужиле“ тај положај. Постале су толико јаке да на крају нису платиле цену.
Да ли је економија дошла до неког решења које би требало применити да се опет не деси нека глобална криза?
— Ти мехури се у капитализму, као облику глобалне економије, дешавају с времена на време. Међутим, уколико би се десили у веома кратком периоду дошло би до великог урушавања поверења на глобалном тржишту и то би било прилично лоше. Све већом глобализацијом период између настанка криза је постао све краћи, односно све су учесталије кризе, јер је светска економија прилично повезана.
Нема ту једноставног лека, нити га је могуће наћи. Суштина је да сви тржишни учесници, говорим пре свега о националним економијама, имају равноправан статус. Иста правила за све би допринела да светска економија уђе у мирнију луку.
Шта се може очекивати у економији Србије у складу са најновијим дешавањима на светским берзама и у односу на децембарску одлуку ФЕДА?
— Главна промена која се тиче Србије јесте на пољу задуживања. Знамо да је српска економија прилично задужена и да је на почетку глобалне кризе 2008. имала ниво задужености у односу на БДП испод 30 процената, док сад имамо преко 70 процената. На тако висок ниво задужености свака промена у задуживању, у смислу цене, Србију може добро да издрма.
У неколико последњих година цена задуживања наших десетогодишњих обвезница је пала за неколико процентних поена. Нажалост, то није последица реформи које су овде направљене, већ пре свега некакве глобалне среће да су светске централне банке водиле политику јефтиног новца који је долазио и до нас и доводио до нижих приноса, односно виших цена наших обвезница. Обрнут процес ће се десити у случају да почну да се повећавају каматне стопе, као што ће се повећавати, постепено ће да буде скупља цена нашег дуга, на крају крајева скупље ћемо да се задужујемо и теже ћемо да враћамо кредите.
Прошле године Србија није продала „Телеком“ као једну од највећих компанија. Држава најављује још непознати план Б, а ви сте предлагали излазак на берзу. Појасните ваш предлог?
— Кренимо са друге стране. Једна од главних карактеристика српске економије јесте да је изузетно нетранспарентна. То се пре свега односи на јавна предузећа у 100 одсто или доминантно државном власништву. Рецимо, ЕПС и „Телеком“ као две највеће компаније уопште не објављују кварталне финансијске извештаје, не знамо како послују, говори се нон-стоп о некаквој реорганизацији и увођењу корпоративне културе… Кад би компаније биле на берзи то значи да би ниво транспарентности био много већи, па би на свака три месеца знали какви су пословни резултати тих компанија и учесници на тржишту који би били мањински акционари тих компанија могли би повратно да утичу и да подигну квалитет управљања.
