„Од целе Србије остало је да Бошњаци Санџака бране Устав Србије“, поручио је јуче у Новом Пазару Сулејман Угљанин, председник Странке демократске акције Санџака окупљенима — гле куриозитета — који су носили транспаренте „Аутономија Санџака“, „Стоп злочинима над Бошњацима“ и „Стоп шовинизму“. На протестном митингу под називом „Правда за Санџак“, који је организовала СДА Санџака уз подршку Бошњачке демократске заједнице Санџака блиске Муфтији Муамеру Зукорлићу, Угљанин је истакао да сви грађани имају право на живот, сигурност, слободу, демократију, људска и грађанска права и слободе, тржишну економију, једнакост пред законом. И све то им, наводно, Београд ускраћује. „Аутономија Санџака је лек за то“, поентирао је Угљанин.
Субаша Сулејман
Општине Прибој, Нова Варош, Пријепоље, Сјеница, Тутин и Нови Пазар чине Рашку област и према територијалној организацији Србије припадају Рашком и Златиборском округу. Санџак, осим у имену Угљанинове странке и одомаћеном колоквијалном говору — као кад се каже Шумадија — не постоји.
Наиме, у Османском царству постојале су административне јединице које су се звале санџаци и њима су управљали санџак-бегови. Поред Новопазарског Санџака, постојали су и Приштински, Призренски, Крушевачки, Смедеревски, Зворнички Санџак. Сви су они остали у историји заједно са Османским царством. Али, очито и у глави Сулејмана Угљанина који кад није министар жели да буде санџак-бег.
Деведесетих година је, као и данас, тражио аутономију ове области, потом отишао у Турску, а онда је потерница за њим повучена, Угљанин је слетео на аеродром у Сурчину, одмах у „мерцедес“ и правац у Нови Пазар, град са највећим бројем „мерцедеса“ према глави становника. Пре 16 година подржао је ДОС, али њиховим доласком на власт није узео учешће у извршној власти на нивоу републике. Био је главни у Новом Пазару, а пошто су се некадашњи санџаци делили на субашилуке —можемо рећи да је био субаша. Два његова посланика подржала су у наредним годинама неке одлуке Коштуничине владе, па се тако приближио извршној власти, а потом је био министар у влади Мирка Цветковића и министар у првој влади напредњака и социјалиста формираној 2012.
Да за време оба његова министарска мандата није било неколико конференција за новинаре на којима је једина новост била да је престао да носи за њега карактеристичне жуте кравате и да телевизије нису давале повремено слику са седница владе на којима се види да седи — сви би мислили да је Угљанин поново отишао у Турску. Била је то пријатна тишина, поготову у Новом Пазару.
Санџак-бег Угљанин
Међутим, губитком фотеље у извршној власти, Угљанин је лична незадовољства почео да представља као национална (бошњачка), да се жали на повратак деведесетих, а суштински да их призива како би оправдао сопствене речи и неретко запаљиве изјаве.
Србију је почео да карактерише као „шовинистичку творевину“ у којој су дискриминисани Бошњаци па ће зато он, поручивао је Угљанин, учинити све да је демократизују преко институција система, али ако у томе не успеју тражиће помоћ „па макар и НАТО пакт довели да штити Бошњаке“. Било је ту прича и о застрашивању Бошњака у Санџаку јер „неки српски медији и неодговорни политички званичници“ покушавају да повежу Бошњаке у Србији са свим немилим догађајима у свету и да их застрашују појачавањем полицијских снага у Рашкој области. А онда је летос позвао Бошњаке који су 11. јула присуствовали комеморацији у Поточарима у Сребреници да се не одазивају на евентуалне информативне разговоре полиције, без писаних позива безбедносних служби.
И… да не набрајамо све изјаве човека који већ четврт века ради све како би постао санџак-бег. Ако му пак понуде министарско место, онда он направи паузу у личним жељама. Међутим, таквих позива више нема јер је Угљанин и оно подршке што је имао изгубио.
Напросто, становници Новог Пазара и читаве Рашке области су озбиљни људи, мудри и традиционално врсни трговци па умеју веома добро да израчунају шта је најбоље за њихове животе. Дакако, виде и шта су добили кад је власт био Угљанин, тачније не могу то да виде јер од њега нису добили ништа.
У Новом Пазару и читавој области грађани су суочени са привредним и другим проблемима који се ни по чему не разлику од проблема грађана из осталих градова и области у Србији, осим можда према томе што овај некадашњи центар такозваних „оригиналних копија“ производа од џинса сад више није чувен по производњи фармерица и добром пазару. Другачије је време, нема санкција, па се роба може набавити и другим каналима и да не улазимо много у ту „џинс проблематику“.
Поред свих тих мука са којима су суочени Угљанин — себе ради — покушава да их врати у деведесете позивањем на неку врсту грађанске непослушности и организовањем митинга са којих шаље поруке о јединству и правима све позивајући се на Европу и демократију, док истовремено даје запаљиве изјаве и и даље живи у времену бегова и субаша.
Не зову га да буде министар, па хоће да буде санџак-бег, а све како би поново постао бар субаша новопазарски. Стварно доста тог терора, али Угљаниновог. Ставарно правда за Бошњаке у Рашкој области, али правда и заштита од Угљанина.
Лек за то је, да се послужимо Угљаниновим речником, неко намештење. На пример, може да буде спахија — то је некадашњи сеоски управитељ. И имаћемо опет мир и тишину.
