Немачком покретању Другог светског рата претходили су следећи догађаји: рат у Шпанији, окупација Немачке, Италије и Јапана, територија других држава, стварање војног савеза против СССР-а, одбијање Енглеске и Француске да закључе пакт о узајамној помоћи са СССР-ом, предаја Немачкој Чехословачке Минхенском завером из 1938. године.
У Шпанији је 1931. године била оборена монархија и проглашена република. Шпанска република се није дуго одржала. Шпански фашисти на челу са Франком 1936. године подигли су побуну уз подршку фашистичких држава — Италије и Немачке. Енглеска и Француска су објавиле политику немешања, што је фактички значило сврставање у исту раван са фашистима. Три године касније у Шпанији је била успостављена диктатура генерала Франка. Добровољци из читавог света су се борили у Шпанији са фашистима. Међутим, није их било тако много и нису могли одржати победу. Совјетски Савез је исто тако слао у Шпанију добровољце и у почетку су њихове акције биле успешне и на земљи и у ваздуху. Међутим, када су Немци почели да примењују најсавременију технику тога времена, добровољцима је било јасно да је немачка војна техника, између осталог и авијација — боља од совјетске.
Одједном је постало јасно да руски ловци „И-16“ и „И-15“, до тада сматрани најбољим на свету, припадају генерацији застарелог наоружања. До сличних закључака се дошло и за друге врсте наоружања, укључујући тенкове. Совјетска влада је предузела мере за убрзану модернизацију и пуштање у серијску производњу оружја нове генерације, које је у неким случајевима и превазилазило сличне врсте оружја других земаља. Русија је поново стварала чудо и већ 1941. године имала је ново оружје у војсци и што је најважније могли су да повећавају његову производњу, што су и радили током читавог рата. Од краја 1942. године Немачка је превазиђена по производњи оружја значајно.
Од осталих догађаја треба нагласити да су још 1935. године италијанске снаге ушле у Абисинију (Етиопију), док су 7. марта 1936. године фашистички батаљони без било каквог противљења заузели демилитаризовану зону.
У априлу 1939. године Италија је окупирала Албанију. У марту 1938. године извршен је аншлус (анексија), тачније немачка окупација Аустрије. Септембра 29-30. године 1938. за време „Минхенске завере“ Чехословачка је била подељена и Судетска област је припала Немачкој, док је у марту 1939. године немачка окупирала и други део Чехословачке.
Јапан је 1931. године заузео Манџурију и до 1938. године завладао значајним делом територије Кине. Стаљин је у извештају на XVIII конгресу партије рекао: „Рат који се неприметно поткрао народима, увукао је у своју орбиту више од 500 милиона становника, раширивши сферу својих акција на огромној територији — од Тјенцина, Шангаја и Катона преко Абисиније до Гибралтара… Нови империјалистички рат је постао чињеница“.
Против СССР-a су се ујединили у војни савез неке од најагресивнијих сила у свету: Немачка, Јапан и Италија. Осим наведених земаља у савез са Немачком ступиле су и Мађарска, Румунија и Финска. Совјетску владу су бринуле, како намере западних земаља да испровоцирају конфликт између Немачке и њених савезника и СССР-а, тако и могуће учешће Енглеске, Француске и САД у рату против Совјетског Савеза.
Било је доста основа за забринутост код совјетске владе. Преговори са западним земљама које нису улазиле у савез са Немачком вођени су од јесени 1939. године и нису донели резултате. Велика Британија и Француска нису желеле да закључе са СССР-ом пакт о узајамној помоћи. Овај пакт није желела да закључи ни Пољска. Она је хтела да заједно са Немачком нападне СССР. Немачка није прихватила услуге Пољске. Постоје претпоставке да је она желела да ликвидира Пољску, а њену територију укључи у свој састав.
За разумевање историје почетка Другог светског рата од велике важности је питање: зашто су Енглеска и Француска одбиле у мају 1939. године да потпишу са СССР-ом споразум о узајамној помоћи, и то на такав начин, када још није било касно да неутралишу агресивно расположење Немачке? Имајући у виду да су до тада оне препустиле Немачкој Аустрију и Чехословачку, а одбиле да потпишу споразум са Совјетским Савезом, могу се назвати директним учесницима покретања Другог светског рата.
Енглеска и француска нису потписале са СССР-ом споразум о узајамној помоћи, јер су биле сигурне да рат неће доћи до њих: Енглеска ће преседети на свом острву, док је Француска иза „Мажино линије“ (линија бетонских утврђења, тенковских препрека, митраљеских гнезда и осталих видова одбране које је Француска конструисала дуж својих граница са Немачком и Италијом пред Други светски рат ). Енглеска и Француска су се надале на узајамно уништавање или крајње слабљење Русије и Немачке, као и других земаља, што би довело до јачања Енглеске и Француске.
Неки чланови владе и политички посленици су то отворено изјављивали. Између осталих, министар за авијациону индустрију Енглеске Мур-Брабазон. Син Винстона Черчила, Рандолф, говорио је да би идеалан исход рата на Истоку био када би последњи Немац убио последњег Руса и пао поред њега мртав. Изгледа да је син открио очеве снове.
Очигледно, Енглеска и Француска су тежиле да ојачају Немачку и пошаљу је против СССР-а. Између осталог, „Минхенском завером“ они нису ојачали своју безбедност, као што је СССР каснијим споразумом са Немачком, већ су склопили заверу како би се ојачала Немачка ради напада на Совјетски Савез.
Минхенски споразум Енглеске и Француске (наравно, не без благослова САД) може се назвати злочином не само против Чехословачке и СССР-а, већ и против човечанства у целини. Међутим, о томе ћуте, док сви говоре о пакту Молотова—Рибентропа, који је совјетска влада закључила како би на извесно време осигурала безбедност народа, развој земље и покретања серијске производње нових типова војне технике, као што је нпр. „тенк Т-34“ и „КВ“.
Колико је ојачала Немачка добивши Аустрију и Чехословачку? Погледајмо макар једну Чехословачку. Само предузеће „Шкода“ испоручивало је Немцима током Другог светског рата толико оружја да је 40 немачких дивизија могло водити борбе. Од 1938. до 1939. године, ово предузеће је произвело „толико производа, колико су произвела читава енглеска војна предузећа за исто време… само једне 1938. године“, писао је Винстон Черчил.
Енглески историчар Ф. Ротштејн написао је следеће: „Током читаве историје дипломатије није било таквог примера дугорочног подстрекивања агресора (од 1935 до 1939. године) да нападне на државу (СССР), која је одавно била изабрана владајућом класом Велике Британије у својству мете“. Акције САД, Енглеске и Француске довеле су до покретања Другог светског рата од стране Немачке.
Наставиће се…
Први део серије чланака о Другом светском рату по књизи писца Леонида Масловског по књизи „Руска правда“ можете прочитати овде.
