Замислите Сједињене Америчке Државе као социјалну државу која се брине о благостању својих грађана, а не како да се домогне следећег извора нафте у свету и одржи војну индустрију у погону.
Шта ако главни импулс за промену економске политике, чија правила одређују тржишта, не дође из кругова уморних европских социјалиста већ из „бастиона“ неолиберализма — САД и Велике Британије?
Шта ако нови председник САД постане социјалиста Берни Сандерс, а на место британског премијера дође Џереми Корбин, коме нису стране комунистичке идеје?
Неочекивани пробој Сандерса у предизборним надметањима за кандидата демократа је нови обрт у политичком животу ове земље.
Хилари Клинтон је до недавно била недодирљива међу демократским кандидатима. Истраживања су јој давала убедљиву предност над осталим такмацима из странке, све док се разлика између ње и Сандерса није смањила на само седам одсто (48 наспрам 41).
Седамдесетчетворогодишњи сенатор је изашао из сенке са идејама о социјалној правди, социјалном осигурању за све и бесплатном школовању, које су једва преживљавале на маргинама политичког живота.
Али од када је Вол стрит постао оличење финансијске манипулације, а корпорације изгубиле привлачност шампиона „америчког сна“, јавност је постала осетљивија на предлоге о уређењу државе који инспирацију црпе из европских социјал-демократија.
Сандерс привлачи све више присталица критикујући везе Клинтонове са Вол стритом, чије највеће банке финансирају њену кампању, баш као и приватна предузећа за социјалну заштиту коју би Сандерс да укине и уведе свима доступну социјалну заштиту коју ће плаћати држава.
„Ми смо једина нација у индустријализованом свету која не омогућава здравствену заштиту свима. Имамо 29 милиона људи који је немају и још више оних који су недовољно осигурани. Плаћамо највеће цене на свету за лекове на рецепт, а у исто време трошимо много више на социјалну заштиту по глави становника него било која друга земља. Наша политичка кампања је политичка револуција која привлачи милионе људи да преузму власт не само над Вол стритом, већ и фармацеутском индустријом и осигуравајућим друштвима и да направе владу која ће да ради у интересу свих“, рекао је недавно у једном интервјуу.
Како Сандерс намерава да финансира социјалну заштиту и бесплатно школовање? Тако што ће опорезивати Вол стрит. Увођење и најмање форме државне контроле над бизнисом у САД је довољно да вас назову комунистом, што је најгора етикета коју могу да вам прилепе у земљи која је не тако давно ловила симпатизере комунистичких идеја као вештице.
Сандерс стиче популарност и због тога што Клинтонову све чешће хвата у лажи.
Након њене критике да ће социјалну политику финансирати повећањем пореза радничким породицама, Сандерс је објавио фотографију из 1993. године, коју је Хилари потписала са: „Хвала на посвећености за постизање праве социјалне заштите за све Американце“. Било је то пре него што је од индустријалаца који држе монопол над социјалним осигурањем, добила 854.462 долара за кампању.
Изненађење је да чак 81 одсто присталица ове странке подржава идеју о универзалној здравственој заштити.
Политичка традиција из које Сандерс потиче има корене у борби за грађанска права ‘60-их година, у којој је и сам учествовао. Као млади социјалиста би је један од оних који су 1963. године слушали чувени говор Мартина Лутера Кинга „Сањам“. Еволуција политичког живота од осамдесетих наовамо ишла је у прилог конзервативним струјама које су превагнуле и на левици. Главна струја Демократске странке, коју оличава Клинтонова, окренула се одбрани интереса капитала уместо борби за социјалну правду.
Али пажња, Сандерс није Мартин Лутер Кинг, поборник ненасилног отпора, ни Џејмс Корбин, пацифиста који је против агресивне политике НАТО-а и војних похода Северноатлантског савеза по свету као наставка неоколонијалне политике западних земаља.
Иако је у спољној политици умеренији од Клинтонове, која се показала као прави шампион у вођењу ратова, Сандерс није пацифиста. Гласао је против рата у Ираку, али је подржао Клинтона у бомбардовању Југославије 1999. године. Када је то покушао да објасни својим присталицама позивао се на позиције немачког министра спољних послова у то време Јошке Фишера, који је раскинуо са пацифизмом зелених подржавајући, како се изразио, „војно-хуманитарне интервенције на Балкану и у Авганистану“.
„Нисам пацифиста, али верујем да је рат последња опција“, рекао је недавно Сандерс, некадашњи борац против рата у Вијетнаму. Његову наклоност европским еколошким партијама објашњава и чланство његовог брата, Ларија, у британској партији зелених.
Изгледи да избије на чело демократа и даље нису велики, али његов изненадни успон показује да амерички гласачи не желе да се у Вашингтону смењују увек исте породице и њихови спонзори. На другој страни политичког спектра, међу најконзервативнијим републиканцима, о томе говори популарност шоумена Доналда Трампа, који је испред Џеба Буша, сина и брата бивших председника. Појава Сандерса и Трампа, која није без поређења са политичким процесима у Европи, показује да је гласачима доста елита које одавно не заступају њихове интересе.
