Зашто вести са Косова и Метохије већ дуго нису у фокусу медија, зашто читаоце и гледаоце све мање интересује кршење људских права у јужној српској покрајини, свакодневни напади, каменовања, скрнављење гробаља, годишњице масовних страдања Срба?
Политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић сматра да за то не можемо оптужити само једног кривца.
„Криве су садашња и бивша власт, медији, а ни грађани нису до краја невини. То је ефекат две различите тенденције, власт је током деведесетих, а и ДСС-овска власт средином двехиљадитих година, превише газила ту тему и користила је у страначке сврхе — од изборних кампања до прикривања других проблема. То је пунило чашу једном делу јавности. С друге стране, сви остали су из политичких разлога Косово гурали под тепих, третирали га као ’бљак‘ тему која нас оптерећује на срећном путу ка ЕУ. Уз све то, медији везани за странце ову тему су држали на маргини, пласирајући вести са Косова само кад се радило о криминалу“, каже Вукадиновић.
Он додаје да је и сам, када је отишао на Косово и Метохију, био изненађен чињеницом да на тој територији живе и нормални људи, да има доста позитивних прича, срећних људи, пуно деце, много више живота него у другим деловима Србије.
Новинар Зоран Ћирјаковић се слаже са Вукадиновићем и додаје да је велики утицај на то како су косовски Срби представљени у јавности имао серијал новинарке Бранкице Станковић. Без обзира што је реч о великом професионалцу и што су њени мотиви искрени, а велики део навода из тог серијала тачан, косовски Срби у њему су сатанизовани, оцењује Ћирјаковић.
„Косовски Срби су представљени као гомила паразита који живе у Дизниленду финансираном нашим парама, као гомила лопова који уживају. Пре него што нам је објашњено да су лопови и паразити, видимо их као гомилу насилника, избором кадрова они су представљени скоро као животиње које разбијају и пале. Нисмо видели ниједну слику тих људи који воде нормалне, тешке животе. Није било никаквог баланса. Незаинтересованост српске јавности за било шта са Косова, доживљај да је то на другој планети, у великој мери дугујемо огромном ефекту који је тај серијал произвео“, каже Ћирјаковић.
Багателисање Косова као теме присутно је и данас, па не чуди чињеница да оно све мање интересује читаоце и гледаоце, чак и медије који се животом у јужној српској покрајини баве на другачији начин. Поједини читаоци и гледаоци се на тај начин бране од демонизације ове теме, а поједини су се и емотивно истрошили, оцењују саговорници Спутњика.
„Када имате створену неку јасну слику, јавља се оно што називамо когнитивна дисонанца, када желите то да промените, да пошаљете другачију поруку, она наилази на отпор, она не долази до свести људи. Ако су Срби са Косова представљени као профитери или као гомила усамљених несрећних стараца које просечан становник Србије, нарочито Београда, не може да доживи блиским, све се везује за подсвест о томе колико је то тежак и нерешив проблем, људи су свесни да је решење које интимно прижељкују тешко достићи“, каже Ћирјаковић.
Стиче се утисак да се информације смишљено селективно пласирају, да се ствара атмосфера због доношења политичких одлука, да је у току припрема за прихватање чињенице да Косово више није наше, да је заиста независно. Без обзира на ову чињеницу, не значи да су се читаоци и гледаоци у Србији помирили са независношћу Косова, сматрају саговорници Спутњика.
Вукадиновић подсећа да је, у анкетама које спроводи „Нова српска политичка мисао“, на питање — Да ли бисте прихватили независност Косова у замену за чланство Србије у Европској унији?— пре десет година више од две трећине грађана рекло да је против те трампе. Тај проценат се до данас није смањио. Штавише, чак седамдесет одсто грађана је на питање одговорило негативно. Уз сав труд разних центара моћи, ова тема није апсолвирана, каже Вукадиновић.
„Косово је сада нека врста ничије земље, када се српска власт повлачи, а косовска није успоставила контролу над севером. Медији слику о Косову у нашим главама третирају као готову ствар, игноришу се бројни примери из наше и историје других земаља, да не помињемо јеврејску историју, како нешто што постоји стотинама и хиљадама година, па се не прихвата као готова ствар. Зар би ми сада, због пет или десет година проблематичне, по много чему фиктивне независности, требало да дигнемо руке од Косова и Метохије“, пита се Вукадиновић.
Вукадиновић и Ћирјаковић слажу се да не треба очекивати да ће тема „Косово“ бити нарочито заступљена у предстојећој изборној кампањи. Вероватно ћемо поново чути да „никада нећемо признати независност Косова“, али ће се и владајућа коалиција и опозиција трудити да та тема буде што даље, сви ће је избегавати колико год могу, закључују саговорници Спутњика.
