Иако избегличка криза траје годинама, западни политичари и медији покренули су питање хуманитарне катастрофе у Сирији управо у тренутку када снаге легитимне сиријске владе, потпомогнуте руском авијацијом, напредују на свим фронтовима.
„Црвени аларми“ поводом „хуманитарне катастрофе“ адресирани су на војну улогу Русије у Сирији, сматра аналитичар Цвијетин Миливојевић.
„Очигледно је да су руска бомбардовања положаја ДАЕШ-а довела до преокрета на терену и регуларне снаге које предводи сиријски председник Асад напредују и ослобађају део по део територије. Очигледно је и да се некоме из НАТО-а то не допада, јер они су неколико година форсирали статус кво, у коме су, под плаштом помоћи ’демократској опозицији‘ дозвољавали да се тамо формира тзв. Исламска држава“, каже Миливојевић.
Због одлучности акције руских и сиријских снага, НАТО покушава да се фокусира на „негативне последице“ те интервенције, наводи он.
„То се чини тако што се број цивилних жртава интервенције преувеличава и ствара се спинована стварност у којој људи беже од руских бомби, а не од грађанског рата који траје 4-5 година“, каже Миливојевић.
У овом тренутку, то најпре одговара Турској, која је у озбиљном конфликту са Русијом, али и онима који предводе НАТО, пре свега САД, као и јачим земљама ЕУ, каже Миливојевић.
Слична кампања вођена је и 1999, пред НАТО агресију на Југославију. Један од пропагандних повода за агресију НАТО-а на Југославију биле су, подсећа Миливојевић, оптужбе на рачун тадашњих српских и југословенских власти да из чиста мира протерује грађане албанске националности са Косова и Метохије.
„Колоне избеглица које су јездиле према граници Албаније и Македоније биле су слика која је требало да убеди западно јавно мњење у оправданост војне интервенције“, каже Миливојевић и подсећа да је наводно протеривање Албанаца са КиМ било оправдање за признавање једнострано проглашене независности Косова.
„Наравно да је било избегличких колона. Колико је било људи који су протерани силом, а колико је људи кренуло зато што је неко из паралелних структура и ОВК инсистирао да људи крену да би то била врста лајтмотива за војну интервенцију, ми не знамо“, каже Миливојевић.
И у случају КиМ и у случају Сирије постоји употреба јаког хуманитарног мотива да би се постигли политички и војни циљеви, сматра Миливојевић. Западни медији фокусирају се на наводну хуманитарну катастрофу у другом по величини сиријском граду Алепу, око кога се већ годинама воде жестоке борбе. Снаге регуларне сиријске армије, потпомогнуте руском авијацијом, налазе се пред капијама Алепа, а турски премијер Ахмет Давутоглу обећава да ће његова држава бранити тај град. Од кога?
Турска заправо брани Алеп од Курда, каже Миливојевић, и Руса који долазе из ваздуха. Они, према његовим речима, мењају војно-политичку ситуацију на територији Сирије, поготово оног дела који је под контролом ДАЕШ-а. Курди су уз то и вечити непријатељи турске државе.
„Очигледно је да се фронт сужава. Властима у Турској непријатељ није ДАЕШ, мислим да њих у овом тренутку третирају као економске партнере, а нису ни остале ’опозиционе‘ војне формације. Испаде да је у виђењу званичне Анкаре једини непријатељ Асадов режим, зато што се он бори против настајања квазитворевине назване Исламска држава, Русија и курдске војне и политичке формације“, каже Миливојевић.
НАТО је скоро јединствен по овом питању. Од НАТО земаља Миливојевић издваја једино Француску, која је из својих егоистичних разлога, после терористичких напада у Паризу, прва помогла Русији у бомбардовању циљева ДАЕШ-а.
„И САД и остале велике чланице НАТО-а понашају се по принципу ’не занима нас шта се дешава у обрачуну Руса са ДАЕШ-ом, битно је да Руси не дирају фаланге које се боре против Асада‘“, каже Миливојевић.
Према његовим речима, тај став је лицемеран јер је управо Запад одговоран за гурање Блиског и Средњег истока у кризу.
