Атмосфера у којој амерички пројекат „независно Косово“ дочекује своју осму годину далеко је од оне о којој су сањали косовски Албанци када су 17. фебруара 2008. године одлучили, једнострано, да се отцепе од Србије. Еуфорија је одавно спласнула, а албанска политичка сцена никад није била нејединственија. Друштво је на ивици социјалне егзистенције, за разлику од корупције која је широко присутна. Владавина права још увек је у домену племенских заједница којима и даље руководе бивши ОВК команданти… Дакле, да ли је Косово осам година од проглашења независности — заиста независно, и да ли је међународан заједница схватила да Косово није „јединствен“ случај? Колико би се земље ЕУ које су признале Косово 2008. године и из ове позиције данас одлучиле на то?
Шта то слави Косово?
Душан Пророковић из Форума за стратешку културу не сумња да би број држава које би данас признале Косово био дупло мањи. На то га наводи след догађаја који је уследио после проглашења независности Косова, у Јужној Осетији и Абхазији, али и после кофликта у Украјини. Дешавања на Блиском истоку у смислу подела постојећих и прављења нових држава додатан је разлог по Пророковићу због чега у „тај посао“ данас не би ушла већина чланица ЕУ.
„Ми смо ионако имали доста опрезан став низа чланица ЕУ по питању Косова и Метохије, којима је дуго требало да се одлуче, али су на крају признале једнострано проглашену независност и то после великог притиска из Америке. Данас, то премишљање да признају Косово не би трајало само годину или две, него 10 до 15 година“, уверен је Пророковић.
Косово, додаје он, нема шта да слави јер са формално–правне стране не ради се о држави у пуном капацитету, већ о надзираној територији где је главни ауторитет у земљи међународно–војно присуство.
„Изнад њиховог устава је Ахтисаријев план, тако да се не може говорити о независности, чак и када би Србија правно–формално признала Косово. Ради се о сложеном политичко–правном експерименту, јер међународна заједница је на Косову отишла корак даље него у Босни и Херцеговини у концепту надзираног суверенитета. Гледајући и политичку реалност, не може се говорити о независности, јер иако је њу признало мање–више око 100 држава (било је и повлачења признања), укључујући и текуће преговоре у Бриселу, све говори да посао ни изблиза није завршен, па самим тим и не видим разлога да Албанци било шта славе“, каже Пророковић.
Да Албанци са Косова и даље верују да им је Београд једина препрека у остварењу својих циљева, у разговору нам је потврдио и Фадил Лепаја, директор Центра за балканска истраживања у Приштини. Иако мисли да је Косово проглашењем независности добило то да пре свега није „ничија колонија“, на питање колико је заиста Косово независна држава Лепаја одговара дипломатски:
„Мислим да је Косово независна држава онолико колико је успела да преброди све препреке, и да кажем работе које српска дипломатија и политика ради да би спречила признавање једног суседа као државе. Србија је једина препрека на том путу. Све земље које се двоуме да ли да признају или не (пет чланица ЕУ) наводе Србију као разлог и односе са Србијом који би били поремећени признањем Косова.“
Косовски синдром
Бриселски споразума потписан 2013. године са Београдом, уз посредовање Европске уније, Приштину није приближио апсолутној независности, иако се веровало да је то чин признања од стране Београда. Једини „успех“ Косова је потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, мада је и он условљен формирањем Заједнице српских општина, што је део договора у оквиру Бриселског споразума. Ипак, неуспели покушај Косова да постане део Унеска можда је најбољи показатељ да је независност још увек полусан, јер чак ни многе земље које су признале Косово нису гласале „за“. Визна либерализација, али и пријем у Савет Европе, и даље су на „чекању“.
Са друге стране „синдром Косова“ које је требало да буде јединствен случај прелио се и на неке европске земље, попут Шпаније, Ирске, Белгије, чије покрајине руководећи се моделом Косова траже независност од својих матичних држава.
Лепаја и за то криви Београд тврдећи да на томе заснива своје лобирање против Косова. Српска дипломатија је, подсећа он, спречила свако учлањење Косова не само у организације попут Унеска, већ и у многе спортске организације што, сматра наш саговорник из Приштине, не служи на част Београду.
Будућност Косова, према Лепајиним речима, зависи од европских процеса, али и Србије која ће, како каже, када се буде ослободила „терета Косова“ бити пуно ближа Европи.
„Верујем да ће се то десити у следећих неколико година и тај процес биће завршен уласком обе суседне државе (Косова и Србије) у европску заједницу“, каже он.
Пророковић пак верује да пут „независног Косова“, односно његов статус, зависи од ширих дешавања у светској политици и од тога како се буде дефинисала, односно, уредила нова структура светског политичког система.
„Како се буду делиле нове зоне утицаја великих сила у свету тако ће се решавати и статус Косова. Нисам сигуран да ће унутар Европске уније превладати став да тај експеримент треба продужавати. Такође нисам сигуран колико ће у наредним деценијама САД бити у могућности да тај пројект и даље подржавају. Нама тако тек следи низ разговора и премишљања о томе како направити нови безбедносни оквир на Балкану, а у том контексту Косово је кључно питање“, закључује Пророковић.
