На другом месту се нашао Казахстан, који је купио нешто више од 2,5 тоне, док се Кина није нашла на том списку иако је тамошња Централна банка саопштила да је Пекинг купио око 10 тона златних полуга.
Према мишљењу финансијског стручњака Павела Медведева, на овај начин се смањује зависност руског финансијског система од стране валуте, пре свега од долара.
„Руски парламентарци још од деведесетих воде полемику о томе да натерају Централну банку да купује домаће злато. Судећи по свему, Централна банка послушала је те захтеве, што је утицало на пораст производње тог драгоценог метала у земљи“, рекао је он.
Према последњим подацима, Русија је у 2015. години произвела више од 294 тона злата, односно око 24,5 тона месечно, иако није сигурно да Централна банка тај драгоцени метал купује искључиво од руских произвођача.
„Највећи купци злата су свакако Русија и Кина. Управо те земље настоје да диверсификују своје златне резерве како би умањили зависност сопствене валуте од иностраних. Канада, на пример, која је један од највећих произвођача тог драгоценог метала у својим залихама има свега три килограма, док све остало продаје“, каже Медведев.
Злато има и негативну страну
Истовремено, сматра он, Централна банка највероватније разуме да злато, према својим квалитетима, далеко мању вредност има него остали активи – светске валуте и хартије од вредности.
„Злато има нестабилну вредност на светском тржишту ако се упореди са другим светским валутама и хартијама од вредности. Такође, намере одређене земље да избаци велику количину злата на Лондонску берзу практично је немогуће сачувати у тајности, самим тим трејдери увек успеју на време да оборе цену“, појашњава Медведев.
Поред тога, додаје он, злато је веома тешко преносити, немогуће је и замислити шта је све неопходно урадити када би требало, на пример, продати 100 тона тог метала.
„Злато представља мртав терет, не доноси никакав доходак у смислу процената. Поред тога, неопходно је обезбедити велика средства на складиштење и транспорт тог метала“, истиче Медведев.