Пресуда Шешељу је врло опасан преседан за све друге оружане сукобе у којима војни циљеви покушавају да се остваре спровођењем геноцида и етничког чишћења. Ослобађање Шешеља — оснивача националне и верске нетрпељивости, симбола прогона и етничког чишћења у Хрватској, БиХ и Војводини, као и подстрекача стварања „Велике Србије“ силом и злочинима, потпуно је противно ранијим чињенично-правним налазима меродавних већа Суда.
Пиши УН да они не пишу теби
Претходно цитирани пасус део је писма које је хрватска председница Колинда Грабар Китаровић послала генералном секретару Уједињених нација Бан Ки Муну, првом човеку Генералне скупштине УН и председнику СБ, а предвиђено је да писмо буде прослеђено и осталим државама-чланицама УН.
Кад нека организација или појединац желе да негативну или обиље негативних вести баце у запећак, прибегавају методи спиновања, односно пласирају неку вест или учине нешто што ће постати вест и што би потенцијално требало да „покрије“ негативни публицитет. У таквој врсти комуникације постоји нека полуистина којој одашиљач поруке даје друго значење, неки други ефекат како би остварио циљ кампање.
Циљ кампање председнице Хрватске јесте скретање пажње са (готово) свакодневних негативних вести из Хрватске. А оне сустижу једна другу.
Министре оптужују да праве листе издајника или да су имали оправдавајући однос према злочинима режима из Другог светског рата.
Етнички мотивисано насиље
Положај националних мањина, поготову српске, никад није био гори у последњој деценији. Неретке су и вести о црнокошуљашима и њиховим скуповима, организовање миса за Анту Павелића и глорификовање његовог дела.
Укидање ћирилице у Вуковару а пре тога разбијање ћириличних табли били су вест за себе, али и метафора односа тамошње државе према некадашњем конститутивном народу.
Прослава округле годишњице војне операције „Олуја“ у Загребу и концерт Марка Перковића Томпсона у Книну само су појачали притиске на мањине, а председница Грабар Китаровић и бивши премијер Зоран Милановић су се, уместо барем и формалног помињања прогнаних Срба, утркивали ко ће више поена извући од прослава „Олује“ и „Бљеска“.
Српско национално веће у Хрватској објавило је марта ове године билтен под насловом „Говор мржње и насиље према Србима у 2015“ у коме је евидентирано укупно 189 случајева етнички мотивисаног насиља, што је значајан пораст у односу на претходну годину, кад их је забележено 82.
Број казнених дела мотивисаних етничком мржњом је у порасту, јер је 2014. забележено 8 случајева, од којих су се 3 односила на Србе, док је у 2015. укупно почињено 16 злочина, од којих је 14 мотивисано мржњом према Србима. Такође, у 2014. евидентирао је 57 притужби на дискриминацију по основи националног порекла, док их је у 2015. било 72.
Подсетимо и на прошлогодишњу иницијативу српског премијера Александра Вучића да се установи дан сећања на све жртве ратова ′90-их на простору бивше Југославије, коју је тадашње хрватско руководство одбило.
Ни Европа не даје подршку
Као што је после ономадашње блокаде хрватске границе са Србијом европски комесар Јоханес Хан јасно саопштио: „Мислим да ту нема шта да се преговара“, што је значило да званични Загреб нема подршку за блокаду, тако Хрватска недавно није добила подршку осталих чланица ЕУ за ултиматум Србији око отварања преговарачких поглавља.
За то време графити нацистичких, фашистичких и усташких симбола, као и поруке којима се позива на насиље према Србима и даље су уобичајена појава на улицама готово свих хрватских градова и насеља. Неретке су и претње смрћу, као недавна уреднику самосталног српског тједника „Новости“ Ивици Ђикићу.
Хрватска политичка сцена и рејтинг чак и левих снага зависе од степена оптужби на рачун Србије.
Томе треба додати и чињеницу да су грађани Хрватске дали ХДЗ-у и СДП-у највећи број гласова на последњим парламентарним изборима у овој држави, а обе партије су у кампањи имале реторику деведесетих.
И онда на све то хрватска председница Грабар Китаровић пише генсеку УН забринута пресудом Шешељу, а суштински забринута за имиџ своје државе, коме су допринели како она тако и партија која ју је кандидовала за место на којем је сад.
Шешељ (пре)често јесте вест, али није толико велики да може да сакрије преовлађујући тренд рехабилитације усташтва у Хрватској и тренд србофобије који је једна од главних одлика хрватске политичке културе данас.
