Представник коалиције „Савез за бољу Србију“, лидер Социјалдемократске странке (СДС) и бивши председник Србије Борис Тадић у предизборном разговору за Спутњик каже да се не разматра никаква коалиција са Српском напредном странком, али и да им је природни партнер Демократска странка.
— Одлучује се о економији. То је кључна тема ових избора, као и нарастајуће сиромаштво у Србији, које је стално претеће. Имате 650.000 апсолутно сиромашних становника и то је фактор дестабилизације, то је чињеница која звони на узбуну.
Шта мора да буде приоритет нове владе? Шта бисте Ви прво урадили ако бисте били у могућности да формирате владу?
— На првом месту је консолидација јавног сектора. То је горући проблем са којим се Србија суочава, и он је, поред социјалне димензије која је продубљена у последње четири године и порасла за 150.000 нових сиромашних људи, највећи проблем. Држава мора да постане ефикаснија. Постоји илузија о томе да је сада много више запослених у држави него што је потребно. Србија има запослених отприлике исто колико и европске земље. Прерасподела није најбоље дефинисана. Ту мора да се направи одређена уштеда и подигне ниво ефикасности. Дакле, дефинисање државног и јавног сектора, прерасподела запослених у државном и јавном сектору и проблем сиромаштва, односно социјалне политике, која подразумева и подстицај запошљавања најсиромашних.
Рекли сте да се на изборима одлучује о економији. Да ли ви као странка имате неки економски програм, пројекте…
— Економски програм и пројекте имамо од самог почетка формирања странке. Они су надограђивани како су се мењале околности и у складу са чињеницом да је требало искључити неке економске намере које су се у прошлости показале неефикасним и укључити нове. Нешто од нашег програма, али доста неуспешно, примењује садашња влада. Они су у прошлости имали другачију идеју, и економску и политичку, па сада покушавају да је примене на погрешан начин. Дакле, они су били против страних инвестиција на начин на који смо их ми изводили, са критиком да дајемо превише подстицаја и субвенција страним инвеститорима. А сада дају мало више него што смо ми давали, што говори да су они продубили грешку.
Као у пољопривреди или…?
— У пољопривреди су, с друге стране, укинули субвенције, што је апсурд који просто не може ни да се објасни. Ми смо имали 110 евра по хектару обрадиве површине, а они су сада то смањили на можда исплаћених 30 евра. Наша грешка је била што нисмо на основу приноса повећавали продуктивност производње на селу. Садашња власт је направила још горе, и то је катастрофална одлука, која сељака доводи у врло тешко стање. Када говорим о субвенцијама за инвестиције, сада је одобрена инвестиција у бесцаринској зони, не унутар регуларног система пословања земље, што подразумева мањак средстава из пословања тих компаније за државни буџет. То говори како влада нема инвестициону политику и зато финалним бројкама има двоструки пад у односу на наше време, или некада и три пута мање.
С друге стране, они нису у стању да развију другачије механизме. Ми смо још нешто и радили на домаћим инвестицијама, а они баш ништа не раде. Српски инвеститори нису у стању да уложе милијарду за технолошку обнову која је потребна за велике системе и велике супериндустријске производње, али су у стању да уложе пре свега у аграрну и у неке друге технологије у области пољопривреде. Добар инвеститор ће имати ту добру особину да он остаје, а страни може и да оде, као што смо имали лоше искуство са страним инвеститорима.
Да ли је економија додирна тачка која би довела и до регионалног помирења између бивших република СФРЈ?
— Ми смо много радили на регионалном помирењу у време мог мандата, и на развоју економске сарадње. Економија утврђује оно што политика отвори, односно што гестови помирења отворе као нове могућности. Економија је та која цементира те односе. Али ја мислим да смо ми покренули те односе. Ми смо покренули у једном тренутку регионалне привредне иницијативе. Највећи српски, босански, хрватскеи регионални произвођачи пољопривредне индустрије могу и те како да заштите нашу производњу и тржиште, и уколико би случајно дошло до регионалне сарадње на неки начин би се створила економска сувереност за овој простор.
То би то довело и до смирања политичких тензија?
— Увек мора прво да крене политика, а онда иза ње иде економија. Али мислим да смо Јосиповић и ја, и Сулејман Тихић, бивши председавајући БиХ, својевремено направили веће искораке у том погледу.
Да ли је сиромаштво о ком смо говорили на неки начин заслужно за јачање и појаву десничарских покрета у Србији, региону…?
— Нема дилеме. Чим земље падају економски, долази до таквих појава. Погледајте Хрватску. Хрватска и Србија су патиле од рецесије паралелно. Хрватска је нешто раније ушла у рецесију 2012, а ми смо ушли после 2012. И наравно да је растао десничарски националистички покрет, и у једној и у другој земљи. Нико неће да инвестира у простор где неко прети балистичким ракетама. Ми смо се бавили тим вербалним вежбама, уместо да смо се бавили вежбањем економије. То је моја огромна критика српској влади, а и Хрватској.
Где је место левици у Србији, да ли у Србији има места за праву левицу?
— Ја припадам правој левици. Кад говорим о правој левици, не мислим на неодговорну и неодрживу левичарску политику типа Сиризе, која је потпуно кориговала своје основне економске постулате. С друге стране, левичарски мислиоци на Западу сада подразумевају да се у систему опорезивања прави велика, суштинска промена и да се они који су најавише богати највише и оптерете. С тим што та критика доминантно важи за високо развијеније индустријске земље, а у Србији број екстремно богатих није толико велики. Нажалост, ни могућност опорезивања њихове имовине са становишта коначних бројки није таква да би могла да промени укупну буџетску политику и успостави систем који је правичнији него што је сада. Ми смо деведесетих година били опустошено друштво, „економија“ је однета из земље, и ми не можемо тако лако да се вратимо на високу стопу раста у овим глобалним економским околностима.
Како политички да одржимо баланс између те две велике силе, Русије и Америке? Мислим да имамо проблем…
— Мислим да ми немамо проблем зато што тај баланс отприлике постоји. Интермедијатор у том балансу је Европска унија. Србија би политички страдала у случају да се препусти сировом утицају двеју великих сила на својој територији. И због тога је наша, моја европска концепција, била таква да пројекат стратешког партнерства са Русијом буде по моделу европских земаља. Ја сам узео пример Шпаније и буквално смо радили „копи-пејст“ шпанског стратешког партнерства са Русијом, и у том смислу смо имали веома блиску политичку сарадњу са Немачком и Италијом, јер су то две земље које су веома везане за руску привреду. Нама је Европска унија била веома корисна у дефиницији тог односа.
Са друге стране, и са Америком је Европска унија додирна тачка. Европска унија је посебан ентитет, па је и однос са САД био пропуштен кроз призму Европске уније, тако да је нама европска оријентација била јако корисна да бисмо смањили тензију природног притиска који долази од тих двеју великих сила. Па ако је нешто прихватљиво за Шпанију, Немачку, Италију, што не би било прихватљиво за нас?
Да ли ће се на путу Србије ка ЕУ наћи захтеви као што је чланство у НАТО-у или признање Косова?
— Што се тиче НАТО-а, оно што је значајно наше достигнуће је да смо односом са ЕУ дефинисали да улазак у НАТО није услов за Србију, као што је био услов за земље које су ушле у ЕУ 1994. То је била значајна ствар зато што у тренутку док сам ја био председник Србије, поред опредељења већег броја становништва да идемо у ЕУ, било је мало опредељених да идемо у НАТО. Донели смо у међувремену и устав којим се омогућава да се на референдуму или скупштинском већином одлучи да се иде у НАТО.
Следеће, мој став је да је добро имати више избора, а не мање, у свакој области, па и у политици. Земља која је у окружењу НАТО-а не може да буде супротстављена НАТО-у, јер таква позиција није ни економски ни безбедносно одржива. Али модел Аустрије можемо да применимо код нас. Аустрија није безбедносни проблем за НАТО, па ни Србија не може да буде проблем. Ако народ буде одлучивао у правцу НАТО интеграција, то је нешто друго, али је у овом тренутку важно да имамо алтернативу која нас растерећује. Мислим да је то важно остварење бивше владе.
А Косово?
— Што се тиче Косова… Тек сада видим Косово. Наша политика, моја политика на Косову и политика ове владе су веома различите. Они су направили један скок — политичку параболу — која је доста тешко објашњива онима који прате политику и који очекују конзистентност у понашању људи, чак и ако су они политичари. Због страховитог медијског притиска, код нас се ни не зна шта се на Косову десило. Али у европским државама и у Русији и Кини зна се шта се десило.
Бриселски споразум је произвео да ми данас имамо владавину закона независне државе Косово на Косову. За време мог мандата то није био случај. Шта сам ја учинио у свом времену и где су мене критиковали они који су сада потписали такав Бриселски споразум јесте да сам, кроз одлуку УН, и кроз Декларацију коју смо потписали са земљама ЕУ, прихватио да у том процесу учествује и ЕУ, а не само организација УН. Сматрам да је то била једина одржива одлука у том тренутку. А да је одржива, сведочи и чињеница да се ми нисмо повукли са правног постојања на Косову. А добили смо статус кандидата за ЕУ, добили смо и помоћ ЕУ за реформе нашег система од 300 милиона евра. Али се нисмо повукли из елементарних националних интереса на Косову.
Ако упоредим моје решење за Косово са Бриселским споразумом, то је као небо и шеширџија. То, просто, нема везе једно са другим. Ја нисам прихватио Ахтисаријев план јер сам сматрао да нуди мање Србима на Косову него што сматрам да нама припада као народу, а Ахтисаријев план је Србима на Косову нудио много више од Бриселског споразума. Ова влада је прихватила тај споразум, и то баш они људи који су који су Ахтисаријев план проглашавали врхунском издајом. Ја сам имао своја уверења, ја сам сматрао да Србима припада више, тражио сам судску, законодавну и извршну власт на Косову да би Срби имали могућност сувереног постојања на Косову, и тражио сам врло прецизан модел две Немачке, у ком Албанци имају право да себе доживљавају као независне, а ми имамо право да Косово сматрамо делом наше територије. Ова влада је кренула другим путем, али пошто је кренула другим путем који је у ствари акт имплицитног признања независности Косова, сад не видим због чега се у медијима прави фама око тога као да се није десило, и када знамо шта су следећи кораци после Бриселског споразума.
