Од Слободних Финаца и Шведских демократа, преко француског Националног фронта Марин ле Пен и Герта Вилдерса у Холандији, па до Алтернативе за Немачку и Слободарске партије у Аустрији, такозвана „екстремна десница“ ређа изборне успехе широм европског континента. Да ли је та, нова европска десница, екстремна или само антисистемска, при чему је систем коме се противи овај актуелни неолиберални, са центрима у Бриселу и нарочито у Вашингтону? Зашто је дошло до, рекло би се, метеорског успона те деснице, и какве би то последице могло да остави по Европску унију?
То су биле теме „Спутњик интервјуа“ у петак, чији су гости били Мирослав Стојановић, дугогодишњи дописник Политике из Немачке, и политички филозоф Никола Танасић.
Пре 16 година, када је Слободарска партија Аустрије ушла у Владу те земље, уследили су масовни улични протести, санкције Европске уније, и странка је морала да се повуче из власти. Садашња реакција на успех Норберта Хофера свела се пак на реакцију медија, што вероватно сведочи и о промени политичке климе у Европи у овом периоду, у коме „екстремна десница“ све више постаје део главног тока.
„Хоферов успех медији су описали као сензацију и изненађење, иако ту великог изненађења заправо нема — Слободарска партија је већ остварила велике успехе у три аустријске покрајине, што је и било наговештај успеха на председничким изборима“, наводи Мирослав Стојановић.
Међутим, тај резултат јесте шокантан за Аустрију, додаје Стојановић, будући да су две велике странке — Социјалдемократска партија (леви центар) и Народна партија (десни центар) — од завршетка Другог светског рата до сада увек давале председника земље, а сада се то неће догодити, јер су њихови кандидати заузели тек четврто односно пето место и нису се пласирали у други круг председничких избора, 22. маја.
Мирослав Стојановић напомиње и да одредницу „екстремно десничарски“ у опису странака попут Слободарске партије Аустрије треба схватити само условно, не само због броја гласова које оне освајају, већ и зато што не заговарају рушење уставног поретка.
Никола Танасић, са тим у вези, наглашава: „Постоји веома изражена тенденција да се партије, које наступају са изразито суверенистичком и етатистичком политиком и која је суздржана према читавом низу симулакрума савременог западног света, описују као екстремна десница, уз повезивање са неонацизмом и неофашизмом, иако се блок ових партија у Европском парламенту — посланичка група Европа нација и слобода — веома јасно одредио против било каквих веза са антисемитизмом, неонацизмом и неофашизмом. Баш због тога, партијама попут бугарске Атаке или мађарског Јобика и није било дозвољено да се прикључе тој групи.“
Због својих етатистичких и суверенистичких политичких програма, говори саговорник Спутњика, већина тих партија наклоњена је Русији и Владимиру Путину, због чега их, кад их не оптужују да су неонацисти, оптужују да су Путинови пулени, да су његово кукавичје јаје у Европској унији…
„Али оно због чега су они проблематични — са становишта естаблишмента — јесте њихово веома јасно опредељење против те отуђене и, што је најважније, недемократске политичке елите која се устоличила у Бриселу, која практично никога не представља и која је саму себе устоличила“, напомиње Танасић, указујући на „једну врсту политичког апсурда до кога је дошло широм Европе, будући да су странке које су номинално десничарске, од Националног фронта па надаље, залажу у потпуности за левичарску економску политику, за социјалну државу, очување социјалних права…“
Управо у губитку стечених права, то јест у реакцији на те губитке и општи осећај угрожености, саговорници Спутњика и проналазе узроке раста тих партија и покрета.
Мирослав Стојановић: „Криза сустиже кризу, ово је период у коме Европска унија никако не успева да се снађе. После економске, дужничке кризе уследила је криза евра и драма са Грчком, а на њу се надовезала актуелна мигрантска криза која је многе европске државе натерала на изолационизам. Нема више европске солидарности, у тој Европи без граница сада свако подиже своје границе, чак и физички. Више нико не размишља о заједници, већ искључиво у својим оквирима, и у таквом миљеу шансу добијају странке које управо на то и стављају акценат… Страх, готово физички, егзистенцијални, осећа се чак и у земљама које су кроз финансијске кризе прошле без већих потреса, као што је Немачка.“
Никола Танасић: „Постоји одговор свих одговора на сва питања савременог западног друштва — то је неолиберални капитализам, глобални, империјалистички економски систем који практично господари читавом планетом, и који се може пронаћи у корену свих проблема који су изазвали раст деснице у Европи, од глобалистичког потискивања националних идентитета, па до мигрантске кризе.“
Каква је будућност тог процеса, те радикалне промене европског политичког рељефа, како је описује Стојановић? Хоферов успех у Аустрији, уколико до њега дође, представљао би јасан подстрек и за Марин ле Пен у Француској на председничким изборима следеће године, али и за Алтернативу за Немачку која, додуше, нема шансе да партиципира у власти али би њен успех свакако утицао на корекцију курса немачке политике.
А куда ће све то заједно да одведе Европску унију — ка већој интеграцији какву заговарају неизабране бриселске бирократе или пак ка Европи суверених држава за коју се залажу странке о којима је овде реч — и како ће све то утицати на њено држање према Сједињеним Америчким Државама и према Русији од чега у доброј мери зависи и судбина овог дела света, тек остаје да се види…
