Готово сваке године, негде око 10. маја, пишем пригодан текст поводом Дана Народног музеја у Београду. То је, за неупућене (а, нажалост, све их је више), оно монументално здање на Тргу републике, наспрам Споменика кнезу Михајлу, повремено заклоњено скелама.
Дакле, готово сваке године пишем тај пригодан текст и најављујем да ћемо, ето, следеће године у ово време коначно бити у прилици да уђемо у зграду Народног музеја — реконструисану, адаптирану, рестаурисану, санирану… — термини се мењају, али стање остаје једно те исто, тужно и несхватљиво.
Наивчина
Стална поставка Народног музеја затворена је за јавност 2003. због, како су тада образложили надлежни, неадекватних услова за излагање и заштиту музејског блага.
Две године касније, била сам веома узбуђена и радосна пошто сам погледала презентацију идејног решења реконструкције здања на Тргу републике. Информација да ће стална поставка бити недоступна јавности до маја 2010. није ме превише узнемирила, јер ми је било јасно да је реч о улагању у будућност. Шта је пет година спрам вечности?
Из месеца у месец стизале су вести о току припрема пројекта који је подразумевао комплетну обнову и преуређење унутрашњег простора зграде, дозиђивање још једног спрата и огромне стаклене куполе. Планирано је да музејско благо буде измештено у посебне депое на ободима града, за шта је ангажована аустријска фирма „Кунсттранс“. Кунсттранс, кунсттранс … кунст-транс-кунст-транс… кунст… транс… транс, транс… трас!
Театар апсурда
Мало ко је сада у стању да се сети прецизно када је лепа и оптимистична прича о обнови националног музеја почела да поприма обрисе театра апсурда. Сада нам је јасно само да су све афере којима су нам „мазали очи“ неважне у поређењу са чињеницом да готово деценију и по не можемо да видимо СВОЈЕ културно и уметничко благо.
Реч је о периоду који обухвата целокупно основно и средње школовање у Србији. Дакле, има деце у овој земљи која током читавог базичног школовања никада нису била у прилици да виде шта се то чува у њиховом националном музеју.
Након афере „Кунсттранс“, која се вртела око тога да су заштита и чување музејског блага незаконито додељени истоименом предузећу, под знаком питања се нашао и први пројекат реконструкције. Вишемесечне високопарне критике на рачун стручности и компетентности његових аутора, чаршијске приче о томе да ли је у реду да се у музејском простору отвара „кафана“ и слична распредања окончана су једноставним објашњењем сервираним јавности — пројекат је прескуп!
Добро, прескуп је. Смислите нешто јефтиније.
И смислише. Ново идејно решење представљено је јавности крајем 2010. Нови пројекат је требало да кошта знатно мање него претходни, идејно решење је поједностављено, реконструкција је требало да буде само делимична. Многи су већ тада престали да буду наивни и да верују да ће и овај пројекат бити остварен.
Наравно, нисам ни ја била превише изненађена када сам сазнала да је и овај пројекат оборен. И он је био прескуп. Некако је, ваљда, за народ који је хронично без новца, скупоћа увек најјачи аргумент.
Далијев исцурели часовник
Накратко су се појавиле приче о могућем пресељењу Народног музеја у неки други објекат, рецимо у главну зграду поште, а потом је реч „реконструкција“ замењена новом, такође страном, али нешто лакшом за изговор речју „санација“.
Пре две године јавности је представљена и Фондација Народног музеја у Београду, замишљена по узору на велике светске установе културе. Она је требало да омогући да се наш Народни музеј финансира од спонзорстава и донација. О њој више нико не говори.
Уследила је нова представа: свечано покретање сата који одбројава време потребно за завршетак санације Народног музеја. Сат је помпезно активиран, недуго потом постављене су скеле на фасаду музејског здања. Једно време смо, пролазећи туда, могли да чујемо и раднике који се довикују по тим скелама, куцкање, лупкање. Нешто се радило. Сат је за то време откуцавао секунде, минуте, сате, дане… Рок за његов последњи откуцај био је баш овај 10. мај.
Т-Е-Н-Д-Е-Р — овако се не пише реч „Годо“
Дакле, требало је да пишем ових дана пригодан текст поводом коначног отварања сталне поставке Народног музеја у Београду.
Пригодни текст је пред вама, али једино што могу да напишем јесте да — стална поставка неће бити отворена ни овог 10. маја.
Незванично ме у самом музеју обавестише да се надају да ће се то догодити — наредног 10. маја! Санација је тренутно, како ми рекоше, „у фази тендера“. Још једна популарна страна реч.
Овог 10. маја, на Дан Народног музеја, биће додељене захвалнице спонзорима, донаторима, сарадницима и пријатељима ове националне установе културе. Ето прилике да се присетимо Фондације.
Што се самог музеја тиче, сређена му је фасада, унутра су дотерани приземље и први спрат — окречени су зидови, обновљене су водоводне и електричне инсталације, разни ситни занатски радови. Све остало чека — тендер!
Још један 10. мај дочекујемо без могућности да кад год пожелимо поведемо своју децу у Народни музеј у Београду и да им покажемо фигурине из Лепенског вира, слике Паје Јовановића, Уроша Предића, Надежде Петровић… Реноара, Монеа, Матиса, Кандинског, Шагала, Пикаса… Можемо да им понудимо једино да листају монографије с репродукцијама. А сви који су икада били у прилици да уживо гледају слике које су претходно видели у књигама схватају у чему је разлика.
Све боје дуге
О Народном музеју се више и не пише. Чак су и медији дигли руке од њега. Ту и тамо неко га спомене онако успут, као куриозитет: „Хеј, јесте ли ви свесни да ми већ деценију немамо Народни музеј?“ Остали обично само дубоко уздахну и слегну раменима. Шта рећи?
Када о томе питате надлежне, кажу вам да нису надлежни, или вас упуте на неке друге надлежне. И онда „шетате“ с питањима од Народног музеја до Министарства културе, од Министарства културе до разних експертских, тендерских и других комисија… Или вам љубазно одговоре на питања уопштено, изношењем статистичких података, административних зачкољица, планова на папиру, празних обећања.
И, наравно, увек су за то што нам је закључан Народни музеј криви неки жути, црвени, плави, црни, бели, зелени. Свесно сам избегла да напишем иједно име јер — одговорни смо сви ми. Одговорни смо зато што смо немарни према сопственој културној баштини, што не разумемо колико нам је она важна, што културно и уметничко наслеђе доживљавамо као луксуз и нешто без чега се може.
