Креативан, нагао, импулсиван, често и непромишљен. Овако су описивали шаховског велемајстора Гарија Каспарова. Карактеристика његове игре били су (углавном) напади, компликације и чекање да се противник „истрчи“. Да, и свесно жртвовање фигура.
Опсесија потезима против Путина
„Шах је више него игра, мање него наука“, похвално је, својевремено, констатовао Волтер.
Међутим, кад шах постане геополитичка игранка, онда добијемо текстове попут Каспаровљеве колумне у британском „Гардијану“ где казује да излазак Велике Британије из Европске уније није само пуста жеља службеног Кремља, већ и нешто што активно подржава тако што бира европске вође које доцније користи као клин против ЕУ.
Све у свему, да вам не препричавамо ово неинвентивно штиво, наставак старе Каспаровљеве опсесије — од 2005. кад је изашао из шаха и непромишљено улетео у политику — о којој, али и о Каспарову, најбоље говори реченица: „Ако трагате за најбољим потезом, најбоље је погледати шта жели Путин и затим учинити супротно од тога“.
У том, наводном, распарчавању Европске уније Путину помажу или ће помагати највероватнији републикански кандидат за председника Америке Доналд Трамп и европска десница.
Поразно је кад велики мислилац, а Каспаров то истински јесте, има извитоперене ставове, и човек је који на сва уста говори о демократији, а иде у комитет по мишљење. Тај комитет је Стејт департмент.
Невешта одбрана светског реда
„Не можемо стати. Нема одморишта на овој тачки. Дошли смо до места на нашем путовању где не може бити заустављања. Морамо наставити. Мора бити или светска анархија, или светски ред“, цитира Каспаров у колумни Черчила.
Међутим, Черчилов светски ред веома се разликује од (до)садашњег светског реда — успостављеног падом Берлинског зида — са, колико до јуче, једином доминантном светском силом.
На Берлинском зиду је постојао графит совјетског лидера Леонида Брежњева који се љуби са својим савезником и председником Источне Немачке Ерихом Хонекером. Као алузија на тај графит, недавно је у Вилњусу направљен графит Путина и Трампа.
„Чим пацер види шах, он даје шах“, рекао је својевремено велики маг шаха Боби Фишер.
Каспаров је у шаху велемајстор, али је у политици очито пацер, па чим види прилику (да нападне Путина) скочи на њу. И пропадне.
Тако у поменутој колумни под насловом „Пољубац који би могао да буде крај ЕУ“, брине о ЕУ после наводног савеза Путина и Трампа, а суштински политичких фигура против којих Каспаров не уме да игра, па би да их склони.
Политичар Каспаров превиђа серију потеза
Европска унија је слаба, чинио нешто Путин или не чинио, а не чини ништа јер има преча посла.
Уосталом, ЕУ је оваква била и пре 10 или 15 година. Споља гладац, а унутра јадац. Фасада наводно од челика, али направљеног у Америци.
Наиме, ЕУ је оваква, слаба, јер тако жели Америка.
Према томе, Европска унија би можда могла да јача, а не да слаби. Но, јака Европска унија постаје пандан или бар партнер Америци, а Вашингтону — као што знамо — не требају партнери. Слаба ЕУ, да подвучемо, погодује империјалним намерама САД.
Русији пак одговара јака ЕУ, јер јака ЕУ значи јака Немачка или осовина Француска—Немачка. Смета ли Русији јака Кина? Не, чак све успешније сарађују. Дакле, не би јој сметала ни јака ЕУ. Уосталом, зар стварно ико (гео)политички иоле обавештен мисли да би Немачка и Француска увеле санкције Русији да је ЕУ стварно јака?
„Брегзит“ који наводно брине Каспарова, а суштински му служи за напад на Путина, смишљен је да би ојачао утицај Британије у ЕУ, а не да би она из ње изашла. И ако у тој Унији има клипова, или играча који играју за трећу страну, онда је то Британија. Ако не играју за Американце или са Американцима, Британци играју за себе.
Распадом ЕУ државе из Европе пoстају још слабије, а то много више погодује Америци него Русији. Проблем света није јака ЕУ, већ јак НАТО. А НАТО је јак управо због слабе ЕУ.
Где је после ономадашњег састанка „Нормандијске четворке“ отишла Ангела Меркел? Ко је увек главнокомандујући здружених снага НАТО у Европи? Коме је близак бивши француски председник Саркози који је Француску вратио у НАТО? Одговор на све је — у Америку, Америка, Америци.
Зато би Каспаров, ако му је стварно стало до ЕУ и до демократије, требало да се радује руковању Ангеле Меркел, Франсоа Оланда и Владимира Путина. Стисак тих шест руку могао би да, и споља и изнутра ојача ЕУ и буде крај хегемоније Америке.
Шахиста Каспаров то сигурно зна. Политичар Каспаров превиђа потезе. Или су му у „комитету“ рекли шта да мисли. У оба случаја губи. Не ваља то за некога ко је навикао да побеђује.
