Рад у државним фирмама се традиционално у бившој Југославији, па самим тим и у Србији, сматрао најсигурнијим запослењем које би гарантовало солидна примања и добре услове рада, међутим у последње време ни државне јасле не гарантују стабилност, те се млади окрећу приватном сектору у потрази за већим изазовима и, наравно, већим платама.
Последње истраживање које је спровео сајт „Инфостуд“ показало је да је интересовање за државним компанијама драстично опало у последње три године, док су као најпожељније означене стране фирме. Чак 40 одсто испитаника каже да стране компаније пружају боље услове, а то не подразумева само већу плату, већ квалитетнији рад, бољи систем компензација, а сам радник може да рачуна на сопствени развој у виду додатних обука и усавршавања.
Истог мишљења је и професор Економског факултета Милојко Арсић који каже да овај тренд представља рационалну реакцију радне снаге на промене које су се догодиле на тржишту рада током последњих неколико година. Дошло је до промена у платама, с обзиром на то да су у приватном сектору примања расла, док су у јавном смањивана. Истовремено, и потражња за радном снагом у приватним фирмама расте, док у јавном сектору не само што је запошљавање забрањено већ су најављивана и велика отпуштања.
Приватни сектор — логичан тренд
Све је то учинило да се људи окрећу оном сектору који нуди посао и који обећава бољу перспективу напредовања. Међутим, приватни сектор бира оне људе који имају више образовање, а самим тим и већи потенцијал за напредак у будућности, објашњава Арсић.
„Ако се сагледају сва јавна предузећа у Србији, укључујући државну управу, здравство и образовање, распон плата је изузетно мали, а најлошије пролазе они који су најобразованији. Као резултат имамо лекаре, специјалисте и врхунске стручњаке који одлазе у приватни сектор или су приморани да напусте земљу јер је у Србији у јавном сектору веома тешко зарадити 1.500 евра“, сматра саговорник Спутњика.
Социолог Владимир Вулетић то објашњава тиме што су млади људи далеко прагматичнији, прате трендове и токове који их окружују, а њихово искуство и одрастање шаљу другачији сигнал него што је то био случај код њихових родитеља, када је најважније било завршити школу, запослити се у државној фирми и дочекати пензију.
„Млади са собом носе једну димензију која је потпуно различита од претходне генерације — у питању су изазов и новац, док су приоритети њихових родитеља били сигурност и стабилност. Они су спремни да се такмиче за боље послове и да уместо државних јаслица бирају ризичније послове које су више плаћени“, сматра он.
Појам „сигурност“ полако ишчезава
Са становишта сигурности посла, јавни сектор ће свакако остати оличење тога, међутим, према новом Закону о раду, више уопште није тешко остати без посла, па чак и у државној управи.
Стога, према мишљењу Арсића, ка јавном сектору треба да се окрећу људи са средњим образовањем, јер таква врста пословне оргнаизације, у којој се од радника не захтева толико као у приватним компанијама, њима више погодује.
„Позитивна страна приватног сектора јесте то што не само да дозвољава усавршавање већ се оно од радника и захтева, нарочито када се пређе нека критична фаза развоја и када услов за опстанак приватних предузећа постане увођење иновација и креативности у делатност. Тада су им потребни способни, посвећени и образовани људи са искуством, који заузврат добијају веома добре плате“, додаје Арсић.
Из социолошког угла, Вулетић каже да је та сигурност сада већ мит, који је важио током социјализма, јер држава данас не може финансијски да је обезбеди, узимајући у обзир начин на који светска привреда послује. Управо је то разлог због чега су млади свесни да им је можда боље да имају несигурнију позицију, која ће им донети много више новца, него неки привид сигурности у јавном сектору.
Приватни сектор је стуб привреде
Према мишљењу Арсића, приватни сектор би требало да буде кључни носилац развоја, јер је он извор који обезбеђује средства за јаку државу. Приватне компаније, обајашњава он, јесу те које финансирају услуге државе, и ако оне не стварају велику додатну вредност, неће бити довољно средстава за финансирање војске, образовања, здравства и других делатности које финансира држава.
Вулетић, са друге стране, каже да, упркос томе што у пословању приватног сектора постоји велики број кршења права запослених, почев од слабог синдикалног организовања па до прековременог рада, то не значи да ће тако заувек и остати.
„Све зависи из ког угла се сагледава цела ситуација. Они старији ће се борити да задрже своју позицију, јер не одговарају само за себе већ и за своју децу, самим тим ће се и залагати за постојање синдиката. Са друге стране, млади су спремни да се такмиче и да уграбе сваку шансу која им се пружи, а на синдикате не обраћају пажњу“, закључује он.
